Primirje u Donjecku je mit

Valentina Evdokimova sedi u svom dvorištu, a negde iz blizine konstantno dopiru zvuci granata. „Upravo sada sedimo ovde i slušamo eksplozije koje dolaze sa svih strana. Mi smo očekivali da ovde vlada mir. Zato smo doveli decu nazad“, priča ona. „Vratili smo se pre nedelju dana i cele nedelje slušamo bombardovanje i granatiranje. Nema ovde nikakvog primirja.“

Samo malo dalje, vlasnici lokalne prodavnice pretražuju ruševine spaljene pijace. Tu je u ponedeljak stradalo šestoro ljudi kada je minobacač pogodio pijacu i zapalio tezge. Napad je bio neselektivan – ovo stambeno naselje našlo se na meti unakrsne vatre u intenzivnim borbama za preuzimanje kontrole nad aerodromom u Donjecku. U sredu ujutru naselje je ponovo pogođeno.

Stambena zona je takođe granatirana, pa su zidovi ostali ugljenisani, a prozori polupani. Iz jedne zgrade izlazi mlada žena noseći dve torbe. Na putu ka autobuskoj stanici, ponovo čuje odjeke artiljerijskog napada. Ali ona ne posustaje. „To je kao muzika“, kaže dok mirno čeka svoj autobus.

Borbe se nastavljaju

Ali nisu svi toliko smireni. Neke porodice radije spavaju u podrumu obližnje škole kako bi izbegli granatiranje. Tamo nema nastave ovih dana. Zgrada je pogođena više puta, pa se roditelji plaše da pošalju decu u školu. Strelica na stazi ispred škole pokazuje put do skloništa u mračnom, vlažnom i neudobnom podrumu. Učenici sad tamo provode noći umesto u učionicama iznad.

Borbe nisu ograničene na zonu donjeckog aerodroma. U okrugu Petrovski na jugozapadu grada žestoka razmena vatre počela je u sredu popodne. U lokalnom sedištu pobunjenika, teško naoružane trupe analiziraju poslednji napad za koji tvrde da je stigao iz ukrajinske vojne baze koja se nalazi na udaljenosti od oko 15 kilometara. „To je normalno“, kažu oni. Nije bilo primirja.

Ali civili plaćaju cenu ovih neselektivnih i nepredvidivih borbi. Još je najmanje dvoje ljudi ubijeno u Donjecku u sredu. Valentina Evdokimova brine šta bi moglo da se desi s njenom porodicom. „Hvala bogu, naša kuća još uvek nije uništena“, kaže ona, „ali ne znam šta će se desiti u narednih pet minuta. Konstantno slušamo granatiranje. Deca su istraumirana. Plaše se svakog zvuka.“

Neizvesna budućnost

Uprkos strahovima, njena porodica ne može sebi da priušti novu selidbu. Penzije i plate ne stižu i mnogi su u velikim finansijskim problemima. Ali čak i da imaju novac u rukama, postoji tek mali broj prodavnica i preduzeća koja su i dalje otvorena. Valentina priča kako se jednom usudila da izađe i kupi nešto zimske odeće za decu, ali su sve prodavnice bile zatvorene. Kao i mnogi ljudi ovde, i oni pokušavaju da nastave život najbolje što mogu.

Ali svakog dana se suočavaju s rizicima, a rat se sve više pomera prema naseljenim zonama i nema nikakvih signala da će se situacija uskoro smiriti, uprkos dogovoru o primirju. Utisak ovde je da će pobunjenici uložiti i dodatni napor da preuzmu ostatak Donbasa, ali kako je to nešto što Kijev verovatno neće tolerisati, novi sukobi su izgleda neizbežni.