Preživela ebolu: Ipak ću videti svoju unuku!

Nensi Vrajtbol je nedavno puštena iz bolnice u Atlanti u Sjedinjenim Američkim Državama. Lekari su je podvrgnuli terapiji, u kojoj su korišćeni još nedovoljno testirani lekovi, poput medikamenta ZMapp. Vrajtbol je ipak preživela.

DW: Kako je to izgledalo na samom početku? Kako ste se osećali?

Nensi Vrajtbol: Osećala sam se kao da sam imala malariju. Najpre sam imala samo povišenu temperaturu i nije bilo drugih simptoma. Tražila sam da mi urade test na malariju i naš doktor u misiji u Liberiji mi je saopštio da je test bio pozitivan. Otišla sam kući i uzimala lekove protiv malarije. Četiri dana sam bila kod kuće, ležala i uzimala lekove. Ipak, ni nakon par dana nisam se osećala dobro. Doktor mi je onda rekao: 'Nensi, želim da te testiram na ebolu. Ne mislim da je to ebola, jer nemaš drugih simptoma, ali hteo bih da svi budemo mirni, jer smo sve probali.' Tako su me testirali na ebolu i te večeri je stigao rezultat: bila sam pozitivna."

Vaše stanje je postalo veoma ozbiljno. Jeste li bili pri svesti?

Vraćala sam se svesti i onda je ponovno gubila. Moj muž Dejvid mi je rekao da je bilo dana kad sam sedela na krevetu i razgovarala sa njim i nešto malo pojela. Nečeg od toga se i sećam, ali mnogo toga ne. Sećam se samo da sam mnogo spavala i sećam se kako su bili tmurni ti dani. I bila sam veoma, veoma slaba. Nisam mogla da ustane na noge, tako da su morali da mi pomognu lekari i sestre. Činilo mi se da sam svaki dan sve slabija. Bilo je veoma teško.

Kao deo terapije primili ste eksperimentalni serum ZMapp. Vi ste jedna od šest osoba koje su ga primile. Jeste li bili sigurni da želite da budete deo eksperimenta?

U početku nisam. Jer to je neproveren lek i pitali smo se, želim li da se na meni rade vrše eksperimenti? Tada sam nazvala doktora Kenta Brantlija (lekara sa kojim je boravila u Liberiji i koji je takođe oboleo od ebole, op. aut.) i htela sam da saznam više o tom leku, jer je on stručnjak za ebolu. I onda sam ga pitala: 'Hoćeš li ti uzeti taj lek?', a on mi je odgovorio 'nisam siguran da hoću'. Onda sam ja na to rekla: 'Ako ga ti nećeš uzeti, onda ga neću ni ja.' Mislim da sam se u tom trenutku čudila, u redu, tu je eksperimentalni lek, ali niko ne želi da ga uzima. Kakve će biti posledice? Ali onda sam došla do stupnja kad sam mislila, ako ga uzmem i bude mi bolje, to će biti odlično. A ako ga uzmem i ne preživim, i to će biti u redu jer možda ipak neću preživeti ebolu bez njega. Misli vam se stalno vrte u tim dilemama šta bi se moglo dogoditi.

Početkom avgusta ste privatnim avionom prebačeni u Sjedinjene Države na lečenje u klinici Emory u Atlanti. Čega se sećate sa tog puta?

Kad su me stavili u avion i kad sam se oprostila od muža, pitala sam se hoću li ga ikad više videti. Bila sam veoma, veoma bolesna i ne znam jesu li i doktori mislili da ću preživeti putovanje. Sećam se lekara i sestara, koji su se brinuli za mene i koji su me smestili u avion. Njihova požrtvovanost i pažnja za mene je bila stvarno draga. Pre nego što su me zavezali za krevet pre poletanja, doktor je stavio ruke oko mog lica i rekao mi: 'Nensi, vodimo te kući. Dobro ćemo se brinuti za tebe.' Za vreme leta se sećam da sam bila veoma žedna, dehidrirala sam. Sećam se i sletanja na par mesta. Dolazili su mi i objašnjavali: 'Sada ćemo da sletimo, bićemo tamo nekoliko minuta i onda nastavljamo put'. Ne sećam se da su mi rekli da smo stigli u Atlantu, ali sećam se nekih stanica na tom putu. Onda su mi rekli: Više nismo daleko od Atlante, samo još malo.' To je sve čega se sećam. Mislim da sam na tom letu bila prilično van sebe.

Na kraju ste se ipak počeli da oporavljate...

Sećam se tog dana kad je doktor došao i rekao: 'Nensi, uspela si!' I rekao mi je, preživećeš! Sećam se da mi je rekao kako je deo testova negativan na ebolu. Ja sam samo mogla da kaže 'hvala Bogu!' To je bilo uzbudljivo vreme, znam da sam razmišljala: 'ipak ću držati svoju novu unuku u rukama'. Bili su to stvarno radosni trenuci, ta izvesnost da ću preživeti i da ću opet videti našu decu i Dejvida. Potpuno se promeni način razmišljanja o stvarima i ljudima i svemu onome što činite u životu. Bila sam veoma zahvalna. I znam da, makar i da je to bio taj novi lek ZMapp, ali i ta sva medicinska njega, sve te transfuzije krvi, sve te dobre stvari kojim nam Bog pomaže da je spasen moj život - veoma sam zahvalna zbog toga.

Da li ste nekog zarazili nakon što se vaš život vratio u normalu?

Bilo je ljudi koji su me prepoznali i dizali su ruke, ne želeći da im priđem blizu. Prvi put kad mi se to dogodilo bila sam zaprepašćena. Drugi put kad se to ponovilo, setila sam se sve naše braće i sestara u Liberiji prema kojima se odnose na isti način. Posebno osoblje u bolnicama čije im porodice onda kažu, ne vraćaj se kući, ostani negde drugde. Ili momčad za zakopavanje mrtvih u Africi. Njihove porodice ih ne žele kod kuće, jer se svi boje zaraze.

Kao osoba koja je preživela zarazu ebolom, imate određenu otpornost na taj virus. Mislite li da ćete se vratiti u Liberiju i dalje pomagati tim ljudima?

To ne znači da sam sposobna da se vratim. Lekari su mi rekli da ako se vratim, ipak treba da nosim zaštitnu opremu od zaraze što je izuzetno važno. Doktori ne znaju koliko će dugo trajati otpornost niti kako će snažan biti imunitet. Mislim da je važno da se vratim, ali mislim da je veoma važno i da delujem odavde. Da budem u poziciji da govorim ljudima i skrenem pažnju na ono što se događa na zapadu Afrike. Da konačno bude pronađena vakcina, da se skupi novac za pronalazak leka. I da tako, kad ebola ponovo počne da se širi, bude stvarne pomoći za Afriku.

Vaš komentar?