Prajd u Beogradu samo zbog EU?

Parada ponosa je ipak održana u Beogradu, ali je ostao utisak da je čitav događaj organizovan s jednostavnom namjerom da se održi po svaku cijenu. Učesnicima Parade ostavljena je kratka relacija za šetnju od par stotina metara, a da bi se to ostvarilo glavni grad Srbije praktično je bio blokiran bezbrojnim kordonima policije u više prstenova, oklopnim vozilima, vodenim topovima, regularnim snagama policije, žandarmerije, kao i mnogobrojnim policajcima u civilu.

Oko hiljadu učesnika Parade ponosa je tako prošetalo u obruču od preko 7.000 policajaca i, kako su naglasili, nisu baš najsretniji što njihovu šetnju nije mogao da vidi niko od građana. Istovremeno, naglasili su da očekuju da će narednih godina biti moguće da to bude događaj koji neće zahtijevati tolike mjere obezbjeđenja.

Tokom parade nije bilo značajnijih incidenata i jedini problem je pravila grupa od pedesetak mladih ljudi, koji su u pratnji policije takođe prošetali gradom, uzvikujući parole protiv LGBT populacije i noseći slike Vojislava Šešelja. Oni su se u nekoliko navrata malo pokoškali sa policijom pokušavajući da prođu kroz kordone, ali se na tome i završilo.

Kada se rezimira čitav dan, ostaće zabilježeni napad na zgradu Televizije B92, paljenje jednog autobusa, nekoliko povrijeđenih policajaca i vijest koja je po mnogima bacila u sjenu i čitavu Paradu, a to je prebijanje Andreja Vučića, brata premijera Srbije, od strane pripadnika Žandarmerije. Sve to zajedno je pojedinim političkim strankama bio povod da zaključe kako je ove godine „neko očito naredio huliganima da se ne pojave na ulicama, i da bi trebalo iskoristiti priliku da se ustanovi ko su inspiratori i finansijeri tih grupa“.

Prisutni građani na beogradskim ulicama su na različite načine komentarisali sve što se dešavalo tokom Parade ponosa. Neki su se glasno zapitali u čemu je problem da bilo ko šeta i da to ne bi trebalo sprečavati, ali je bilo daleko više onih koji su oštro negodovali i raspravljali se sa policijom na ulici. Argumenti onih koji su bili protiv Parade ponosa su bili da je „užasno što se sve ovo dešava samo zbog pedera“, kao i onih koji su komentarisali da „sve to traži Evropska unija, jer i tamo sjede takvi“...

Ako je premijer Aleksandar Vučić na svojoj vanrednoj konferenciji za novinare mislio na tu vrstu finih ljudi koji su se sklonili sa ulica kako bi omogućili održavanje Prajda, onda se mora primjetiti da oni baš nimalo nisu naklonjeni niti takvim manifestacijama niti pravima LGBT populacije.

Šetnja u getu

„Utisak svakako ne može biti nikako loš, jer je sve prošlo bez incidenata, ali ne mogu da kažem da sam potpuno zadovoljan jer građani nisu mogli da posmatraju Prajd, a to je cilj svakog Prajda u svijetu“, kaže za DW član organizacionog odbora Prajda Goran Miletić. „Sama činjenica da je pet do šest policajaca bilo na jednog učesnika Prajda, ne predstavlja razlog za zadovoljstvo. To je apsolutno bila neka vrsta geta i time apsolutno ne možemo biti zadovoljni. Ako imamo na umu primjer Zagreba, onda mislim da će biti potrebno tri do pet godina da ovoliko obezbjeđenje splasne, i da šetnja bude moguća bez ovoliko policijskih snaga“.

Pokazuje se da čitav cirkus oko zabrana Prajda tokom proteklih godina nije bio potreban i da smo ovako mogli da šetamo uvijek, ističe Miletić. Pripadnici LGBT populacije i dalje su svakodnevna meta u Srbiji, ali mislim da je ovo način da se neke stvari pomjere. Na primjedbu koja se takođe mogla čuti da je Prajd morao biti organizovan prije svega zbog Brisela i evropskih integracija Srbije, Miletić kaže da su vlasti „ u organizaciji Prajda i zaštiti njegovih učesnika prepoznale neki svoj interes. Prepoznale su da država može imati itekako koristi ukoliko Prajd bude normalno prošao, tačnije upravo onako kako je prošao danas. Naravno da to na kraju ima neke veze sa Evropskom unijom, ali imali smo mi isto pitanje Evropske unije i prethodnih godina pa je opet bilo zabrana Prajda“

.

Nasilja ove godine nije bilo, jer je poruka države bila jasna da ne želi nasilje na ulicama, smatra Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava. „Mislim da su tome najvjerovatnije tokom proteklih mjeseci prethodili i razgovori sa grupama koje bi potencijalno mogle vršiti nasilje na ulicama Beograda. Mislim da je poruka ovog puta bila da niko ko napada bilo koga na ulicama Beograda neće proći nekažnjeno“, ocjenjuje Antonijević. „Nakon ovoga više nema opravdanja da se onima koji žele da šetaju i iskažu neki svoj stav to ne dopusti.“

Presudan događaj?

Kada je riječ o porukama koje je nakon Prajda poslao premijer Srbije, kako su neki fini ljudi omogućili da se Prajd održi i da su policajci obezbjeđivali skup iako je to nešto protiv njihovih ubeđenja, Antonijević kaže da političari moraju prestati sa slanjem dvosmislenih poruka, i govoriti o pristojnim ljudima koji ne šetaju, ili tumačiti nečija ubjeđenja... Svako ko pokušava nekim nasiljem da riješi neki problem nije pristojan čovjek, napominje Antonijević. Ne vjerujem da je potrebno ubjeđivati policiju da je ovo radila protivno svojim ubjeđenjima, i mislim da je ono što je važno insistirati na profesionalnom ponašanju policije, a oni su svoj posao zaista profesionalno obavili.

Milan Antonijević primjećuje da ukoliko Srbija uđe u Evropsku uniju do kraja ove godine, onda je tačna primjedba da se Prajd morao organizovati samo zbog Evrope i Brisela. „Ali, s obzirom na to da je pred nama put od najmanje deset godina tokom kojeg ćemo morati pokazati da smo zaista počeli da poštujemo i ljudska prava, i da je naše pravosuđe uređeno, mislim da ovaj događaj u tom smislu niti je presudan, niti tako može da se posmatra. On je samo pokazatelj toga da u Srbiji i manjinske zajednice mogu da govore o svojim problemima, a Brisel će sa svoje strane to slušati ili neće. Zato mislim da je ovo prije svega unutrašnje pitanje, a ne ispunjenje bilo čijih zahtjeva“, smatra Antonijević.