Podrška u žalosti

U kelnskoj katedrali održava se nacionalna komemoracija i pomen stradalima u nesreći Džermanvingsovog aviona, kojoj prisustvuje i oko 500 članova porodica stradalih. U intervjuu za Dojče vele, predsednica Evangelističke crkve u Vestfaliji Anete Kuršus objašnjava zašto je ta komemoracija važna.

Dojče vele: Gospođo Predsednice, zajedno sa kardinalom Volkijem održaćete komemoraciju za stradale na letu Džermanvingsa. Zašto je njeno održavanje važno u tom okviru?

Anete Kuršus: Tugovanje je veoma važan proces u suočavanju sa gubitkom. U ovom slučaju radi se o gubitku sa kojim je bila suočena čitava javnost i zato je funkcija ove komemoracije još jedno suočavanje s tim gubitkom. Čitaće se tekstovi i pevaće se pesme. Taj ritual pomaže, jer mu se jednostavno prepuštamo. Takvom javnom memorijalnom ceremonijom javnost ima priliku da još jednom iskaže svoje saučešće.

Sa kakvim osećanjima Vi lično dočekujete ceremoniju? Stajaćete pred oltarom.

Iskreno se nadam se da će ta ceremonija predstavljati zajednički ritual sa članovima porodica stradalih. Najvažnije je to šta možemo da kažemo što će pomoći ljudima koji su direktno pogođeni nesrećom. Takva ceremonija pred velikim brojem ljudi uvek je povezana sa napetošću. Istovremeno, mi smo tamo sa određenim zadatkom, sa određenim ciljem.

Upravo ste rekli da će to biti javna komemoracija. Na snazi će biti najviši stepen bezbednosti. Biće stranih državnika i sve će se uživo prenositi. Da li to vidite kao problem za samu komemoraciju?

Mora se veoma paziti da to ne postane problem. Naravno da postoje opasnosti kada se okupi toliki broj ljudi od političkog i javnog značaja. U tom slučaju neophodne su određene mere predostrožnosti, ali mi moramo da učinimo sve kako te mere ne bi zasenile i opteretile to što mi planiramo sa ceremonijom: naime da ljudima koji su pogođeni nesrećom iskažemo podršku.

Podrška u žalosti je važan zadatak crkve. Koliko je žalost za Vas važna?

Žalost je deo našeg života. Ona nikoga ne zaobilazi. Svi mi ćemo jednoga dana umreti. Svako od nas je već video ljude koji umiru ili izgubio nekog od svojih bližnjih. Sa tim gubitkom se treba izboriti. Žalost je u vezi sa našom prolaznošću i smrtnošću. Odakle dolazimo? Kuda idemo? Sva ta egzistencijalna pitanja se nameću ljudima i tu je crkva važna. Mi smo svesni toga da naš život dolazi iz božijih ruku i da u njih odlazi, i s tim saznanjem želimo da budemo uz ljude. Manje je važno da li oni tu veru dele ili ne. Mi u crkvi polazimo od tog verovanja i sa njim stojimo uz ljude.

Pastorka i teološkinja Anete Kuršus je predsednica Evangelističke crkve u Vestfaliji.