Pobeda volje

Dok igrači opušteno obigravaju oko pehara sve deluje tako jednostavno. Tu je stajala Boginja, a nemački reprezentativci svuda okolo, ruku visoko podignutih – kao da to nije ništa. Trenutak velike sreće oslobodio je rezerve energije za koju smo mislili da je davno iscurela tokom utakmice koja je ličila na rovovski rat. Na licu Švajnštajgera posekotina koja je obilno krvarila. Više puta je ovaj čovek ležao na travi, nakon snažnih duela i grčeva. Ali uvek je ustajao – tako je postao i primer i simbol ove utakmice.

Čim se, praćen ovacijama nemačke publike, vratio na teren, tim je pokazao karakter. Još jednom se uspravio – protiv naoštrenog protivnika iz Argentine, protiv moguće lutrije penala, protiv iscrpljenosti. Još jednom je, u smiraj produžetaka, nemački tim dao sve od sebe i bio za to nagrađen. Centaršut Širle, prijem Gece, šut, gol! Bio je to smrtni udarac argentinskom timu i nagrada za požrtvovanu nemačku ekipu. Zbog toga je titula zaslužena.

Preduga je bila ova utakmica, više puta se lomila na jednu i drugu stranu. Obe ekipe su sebi u finalu dozvolile grube greške koje onda protivnik nije koristio. Sve do Geceovog gola, koji je pao jer je Nemačke više želela pobedu. Elf je bio spreman da rizikuje više od Argentine, da i poslednji atom snage iskoristi za napad. To je fizičko i psihičko izdanje za respekt.

To važi i za selektora. Čoveka koji je često delio javnost, kritikovan jer se nekada tvrdoglavo drži neuobičajenih taktičkih zamisli. I Joahim Lev je, kao i njegova ekipa, prošao određeni put, razvijao se, nije uvek išlo glatko, ali je cilj ostajao isti: uspeh. Lev je od talentovane generacije isklesao pravi tim u kojem nije bilo mesta egoizmu. Još veće priznanje Lev zaslužuje jer je bio spreman da preispita svoju ideju o estetski doteranom fudbalu i da na kraju promeni koncept kako bi se dočepao titule. Bravo, gospodine selektore, uspeli ste!