Pljačka u državnoj režiji

Istočna Nemačka, Drezden, 1982. Sakupljač umetnina Helmuth Majsner dobio je pismo od državne finansijske uprave. U njemu se traži isplata poreskog duga u milionskom iznosu. Slučajno ili ne, iznos duga otprilike odgovara vrednosti kolekcije umetnina u posedu tog državljanina Nemačke Demokratske Republike.

Nekoliko dana nakon toga, na Majsnerova vrata zvone pripadnici zloglasne tajne policije Štazi i po državnom nalogu plene Majsnerovu zbirku koja sadrži dela holandskih majstora, antičkog posuđa i pre svega skupocenog porculana iz obližnjeg Majsena. Uvek u hroničnoj nestašici deviza, DDR je Majsnerovu zbirku prodao na zapadnom tržištu, uglavnom preko švajcarskih posrednika. Majsner je završio na psihijatrijskoj klinici.

Preko 200 „hladnih konfiskacija“

Majsnerova sudbina nije usamljena. Pri tom su vlasti DDR-a uvek imale službeno objašnjenje za državnu pljačku. Ponekad je plenidba vršena uz objašnjenje da vlasnik namerava da, zajedno sa kolekcijom, pobegne na Zapad, klasnom neprijatelju, a ponekad uz obrazloženje da je reč o navodnom dugu za porez. Na taj način država, na čijem je čelu u to vreme bio Erih Honeker, prihodovala je sedamdesetih i osamdesetih godina oko 30 miliona tadašnjih (zapadnih) maraka godišnje.

„Tokom četrdesetogodišnje istorije DDR-a zabeleženo je više od dvesta slučajeva tzv. 'hladne konfiskacije'“, objašnjava berlinski avokat Ulf Bišof koji se specijalizovao za problematiku državne plenidbe umetnina u Istočnoj Nemačkoj. On ujedno pravno zastupa i neke od naslednika vlasnika umetnina u DDR-u koji se nadaju da će barem deo toga ponovno doći u porodični posed.

Izgledi na povraćaj mali

Međutim, izgledi da će kasna pravda biti zadovoljena su male. Umetničkim delima se u međuvremenu zameo svaki trag, a kada ponekad i izađu na svetlost dana, neku put sasvim slučajno, zakon je na strani sadašnjih vlasnika koji su do dela uglavnom došli legalnim putem. Kolekcije su, preko posrednika, stizale do poznatih aukcijskih kuća u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj, Holandiji, Velikoj Britaniji i Švajcarskoj, gde su, potpuno legalno, prelazile u ruke novih vlasnika. Poreklo umetnina očigledno nikoga nije interesovalo.

„U stvari su svi to morali da se zapitaju, ali nisu – jer je odgovor svima bio poznat“, pretpostavlja advokat Bišof. Jedan od njegovih klijenata je i sin Helmuta Majsnera koji se već godinama bori za povraćaj bar jednog dela očeve zbirke, mrtve prirode „Četiri kestena“ holandskog baroknog majstora Adrijana Korta. To delo je preko Holandije i Švajcarske dospelo u ruke jednog kolekcionara iz Njujorka. On odbija da sliku vrati uz obrazloženje da ju je potpuno legalno kupio 1989. od jedne ciriške galerije.

Prednost krađama iz vremena nacista

Sudbina tog dela tipična je i za mnoge druge umetnine iz privatnih zbirki građana DDR-a. Ta, još jedna u nizu mračna epizoda iz novije nemačke istorije, mora biti rasvetljena, slažu se i stručnjaci poput Izabel Fajfer-Penzgen, generalne sekretarke Kulturne fondacije nemačkih saveznih država. „Ne smemo da ponovimo greške“, kaže ona i dodaje: „Prilika još nije propuštena jer su mnogi svedoci živi, a i mnogi dokumenti su i dalje netaknuti“. Naslednici, poput Majsnerovog sina, već su postigli neke uspehe – neke umetnine koje su se nalazile u javnim zbirkama već su vraćene.

Trenutno se potraga u javnim zbirkama usredsređuje isključivo na umetnine koje su vlasnicima oduzete tokom nacističkog režima. I sredstva za tu svrhu su, nakon slučaja Gurlit, povećana. Ali ni opljačkane umetnine DDR-a nisu sasvim gurnute u drugi plan. Jedan deo sredstava za istraživanje arhiva i zbirki iz tog perioda takođe je obezbeđen. Kulturna fondacija nemačkih saveznih država, državne institucije kojoj je osim pomaganja umetnosti, jedan od zadataka i istraživanje porekla umetnina, namerava da, već do kraja leta, sastavi spisak slučajeva „hladne konfiskacije“ za vreme DDR-a. Sredstva su tu, ali jedan od najvećih problema je stručne prirode: u čitavoj Nemačkoj trenutno postoji samo jedan stručnjak koji se bavi pitanjem državne pljačke privatnih zbirki u DDR-u.