Pet godina zatvora nacističkom zločincu

Nirnberški procesi su bili i ostali najvećim simbol sudskih procesa u kojima se sudilo učesnici i odgovornima za zločine koji su se dogodili tokom nacističke vladavine u Nemačkoj. Započeli su u novembru 1945. godine, a na optuženičkim klupama našla se gotovo kompletna vrhuška Hitlerovih pomagača i idejnih tvoraca ondašnje države. Ali, bez obzira na oduševljenje s kojim su savezničke zemlje pratile to suđenje, sami „obični“ Nemci su u Nirnberškim procesima prvenstveno videli izraz moći pobednika.

Trebalo je da prođu decenije dok nemačko društvo u celini nije konačno sagledalo potrebu i nužnost za takvim ili sličnim procesima. Osim toga, dodatna otežavajuća okolnost bila je svakako i činjenica da su se mnogi članovi nekadašnje nacionalsocijalističke stranke (NSDAP) koji su tokom Hitlerove vladavine napravili pozamašne karijere na području pravosuđa, ponovo, nakon rata vratili na svoja stara radna mesta. A kako bi sve po tom pitanju bilo i zakonski uređeno pa tako i legalno, u aprilu 1951. godine čak je donet i zakon prema kojem svi nekadašnji činovnici koji prethodno nisu proglašeni krivim za neke zločine ili prekršaje u vreme nacizma – dobili pravo da ponovo postanu činovnici i vrate se na svoja stara radna mesta.

U Nemačkoj osuđeno samo 2.000 nacista

„Ali, usprkos tome, treba naglasiti da je u Nemačkoj pokrenut veliki broj sudskih procesa nacističkim zločincima i to još pre početka Nirnberških procesa. Taj deo naše istorije se uvek nekako zaboravlja, iako je tih procesa bilo“, kaže Edit Raim, iz Instituta za istoriju u Minhenu. Međutim, kada se malo bolje pogledaju brojke, vidi se, da njihov broj i nije bio toliko veliki niti značajan. Kako pokazuju podaci Centralnog ureda za istraživanje nacističkih zločina u Ludvigsburgu, u Evropi je, naime, sveukupno oko 40.000 nacionalsocijalista osuđeno za ubistva, ali od njih, samo 1.200 u Nemačkoj.

Podaci Instituta za kazneno pravo u Amsterdamu pokazuju da je udeo u suđenjima nacističkih zločina u Evropi, u Nemačkoj bio još niži – svega 1.000 procesa u kojima je za ubistva osuđeno samo 2.000 osoba. Ta brojka čini se još manjom, ako se na primer zna da je uopšte u ubistvima i likvidacijama evropskih Jevreja učestvovalo oko 200.000 Nemaca i Austrijanaca. Njima je, prema podacima iz Ludvigsburga, pomagalo još toliko stanovnika drugih zemalja.

„Zakonska sredstva su bila sužena…“

„Naravno da su očekivanja bila izuzetno velika, pogotovo za zločine koji su se dogodili u Nemačkoj, ali morate da znate da to nije tako jednostavno. Na primer, masakri poput onog u Babin Jaru, u Kijevu, kada su pripadnici SS i nemačka vojska likvidirali u samo jednom danu oko 30.000 osoba – tako nešto je teško da se zakonski ’odradi’. Zakonska sredstva koja jednoj pravnoj državi stoje na raspolaganju su sužena“, objašnjava Edit Raim.

Osim toga, svakako treba spomenuti da su u Nemačkoj u 50-tim godinama na osuđeničke klupe seli samo oni koji su neki zločin neposredno, znači, sopstvenim rukama, izvršili. Tek kasnije su usvojeni zakoni prema kojima su takozvani „počinioci iza počinilaca“, dakle oni koji su u stvari naredili ili organizovali ubistva ili masovna uništenja, mogli da budu pozvani na odgovornost, a time i osuđeni. Isto tako, u 50-tim godinama nemački sudovi bavili su se isključivo zločinima počinjenim u Nemačkoj, dok su se sa onima van njenih granica bavili saveznici.

U nastavku: Suđenje Demjanjuku jedno od poslednjih

Suđenje Demjanjuku jedno od poslednjih

Tek 60-tih godina prošlog veka su i zločini počinjeni van Nemačke stigli na dnevni red ovdašnjeg pravosuđa; na primer, proces Aušvic u Frankfurtu na Majni i procesi Treblinka u Diseldorfu u kojima je suđeno svima, kako odgovornim tako i onim sa dna hijerhije ondašnjeg zločinačkog aparata.

Međutim, kako kaže Joahim Ridel, nekadašnji zamenik rukovodioca Centralnog ureda za istraživanje nacističkih zločina, veliki broj onih kojima je takođe trebalo da bude suđeno, nikada nisu uhapšeni. „Većina u međuvremenu više ni nije među živima. Nemačkom pravosuđu se u svakom slučaju može prebaciti kašnjenje jer mnoge ’velike ribe’ nisu nikad uhvaćene u mrežu“, kaže Ridels. On je 2009. godine, kada je započelo suđenje Džonu Ivanu Demjanjuku, bio jedan od prvih saradnika istrage na osnovu koje je podignuta optužnica protiv tog Ukrajinca.

Sam proces Demjanjuku trajao je godinama, a danas (12.5.) je Zemaljski sud u Minhenu doneo presudu prema kojoj je 91-godišnji Demjanjuk osuđen na pet godina zatvora. U obrazloženju presude navodi se da Sud smatra da je dokazano da je Demjanjuk bio saradnik i pomoćnik nacističkog režima i da je dobrovoljno učestvovao u masovnom uništavanju Jevreja prilikom kojeg je likvidirano oko 28.000 pripadnika te veroispovesti.

Da li je i u kolikoj meri svesno ili nesvesno zakazao celokupni pravosudni aparat posleratne Nemačke – o tome su mišljenja različita. Neki, a među njima i Edit Raim, kažu da se „u poređenju sa zemljama poput Italije ili Španije koje su takođe imale periode u kojima je fašistička diktatura bila na vlasti, Nemačka zaista mnogo bavila pitanjima istrage zločina počinjenih u vreme nacizma“. Naravno, Edit Raim, kao i mnogi drugi, istovremeno naglašava da i obim zločina u Nemačkoj pripada jednoj sasvim drugoj kategoriji od zločina u nekim drugim zemljama.

Autorke: Daphe Gratvol / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković