Pegida nije narod

Noje vestfeliše: „Ne, pristalice Pegide, koji su prošle noći ponovo bile na ulicama u Drezdenu, nisu narod. To desničarski ekstremisti koji, koristeći pogrešne brojke i citate, nastoje da iskonstruišu situaciju ugroženosti. Oni su manjina plašljivih zečeva koja strahuje u svojoj bašti. Gubitnici modernog doba, koji traže slabije za projekciju svojih strahova – one koji su kod nas došli kao izbeglice zbog građanskih ili religioznih ratova, koji su pobegli od islamista 'Islamske države' u severnom Iraku, od otrovnog gasa diktatora kao što je sirijski predsednik Asad ili od otmičara devojčica koji ih prisilno udaju, kao što to radi zločinačka radikalno islamistička sekta Boko-Haram u Nigeriji. Pegida-demonstranti i njihove desničarsko-radikalne pristalice nisu narod. Oni su manjina koja pod izgovorom 'Valjda sme da se kaže' šalju rasistička pisma – i našoj redakciji – koja potpisuju punim imenom i prezimenom, navodeći i adresu. Većina polako počinje da gubi strpljenje.“

U tekstu naslovljenom „Pogrešno diferenciranje“, minhenski Zidojče cajtung piše: „Pegida organizuje takozvane demonstracije-ponedeljkom, praveći time paralelu sa istorijskim uzorom, kada su ljudi pre 25 godina u DDR srušili jednu diktatorsku državu. Demonstranti uzvikuju 'Mi smo narod', kao što su uzvikivali građani DDR-a, koji su međutim morali da strahuju od zatvora. Za razliku od njih, Pegida demonstranti završavaju na televiziji. U isto vreme, lupeta se o jednoumlju štampe, čime se sugeriše paralela sa nacističkim vremenom. Pegida dakle koristi sve slobode demokratskog sistema kako bi ga diskreditovala i dovela u vezu sa sistemima u kojima tako nešto kao Pegida nikada ne bi ni moglo da postoji. Ipak, političari nastoje da prave razlike između onih koji ciljano provociraju sa nacionalizmom i predrasudama prema strancima i onih koji su se jednostavno priključili šetnjama jer navodno imaju opravdane strahove. To je pogrešno, jer se time simpatizerima bez razloga ukida odgovornost za sredstvo i put sa kojima javno šire svoju zabrinutost. Međutim, u Nemačkoj postoji mnogo mogućnosti za artikulisanje strahova, bez da se priključuje redovima onih koji su neprijateljski raspoloženi prema strancima.“

Koliko je težak odnos prema anti-islamskim protestima kao što je „Pegida“, jasno pokazuje reakcija nemačkog ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera, ocenjuje Vestfalen blat: „Te proteste on je nedavno ocenio kao 'sramotu'. Sada traži razumevanje za zabrinute građane koji demonstriraju. Ta kontradikcija pokazuje da jednostavna kategorizacija demonstranata ne funkcioniše. Da li to horda desničara instrumentalizuje zabrinute građane? Ili je velika grupa građana zabrinuta, a njoj su se priključili ekstremni desničari? Odgovor je negde između. Ne može da se ospori da ima Nemaca koji strahuju da bi jednog dana mogli da postanu stranci u svojoj zemlji. Isto tako je istina i da ekstremni desničari koriste tu činjenicu. Tako nastaje opasna mešavina: uplašeni građani tokom protesta susreću se sa iskusnim demagozima. Oni znaju kako da šire njihove parole. Za tako nešto može biti razumevanja, ali samo u granicama. Kada zabrinutost pređe na parole mržnje, kao u Drezdenu, tu je kraj toleranciji. Sloboda izražavanja da! Kleveta ne!“