Partija protesta ili računice?

Otkako je prošle nedelje na ponovljenim izborima „Partija nezavisnosti Ujedinjenog kraljevstva“ (UKIP) dobila prvo mesto u britanskom parlamentu britanski konzervativci su u panici. A još je bolnije jer je jedan otpadnik iz redova konzervativaca postigao ovaj uspeh. Torijevci su sve nervozniji i pokušavaju da preteknu novu konkurenciju zdesna ali i da je privuku ustupcima. Tako je prvi čovek UKIP-a, Najdžel Faraž, rođeni populista i vešti retoričar, pozvan čak da učestvuje u jednoj od televizijskih diskusija pred nove izbore na proleće.

Bivši bankar Faraž, koji se predstavlja kao običan čovek iz komšiluka sa pivskom čašom u ruci, zabacio je mamac koji bi za konzervativce mogao da bude smrtonosna zamka. Ponudio je da kao koalicioni partner konzervativcima obezbedi većinu ako oni za uzvrat već naredne godine dozvole referendum o istupanju Velike Britanije iz Evropske unije.

Pre svega protiv

Uspon njegove partije od izgredničke grupe do ozbiljne političke snage sada je prototip za slične pokrete u Evropi. UKIP je mesto okupljanja nostalgičara koji su u potrazi za prošlim vremenima, kao i takvih koji mrze strance, političkih i socijalnih nezadovoljnika svih vrsta. Njihova politika je pre svega protiv. Protiv Evrope, protiv stranaca, protiv globalizacije. Garantovana je i jaka doza ekscentričnosti, kao u zahtevima da se broj stranih igrača u fudbalskim klubovima ograniči na tri ili da se doseljenici prilikom ulaska u zemlju testiraju na sidu.

Faražov pokret je najviše profitirao od nezadovoljnika iz vladajuće Konzervativne partije. U njoj se već takmiče ko će izbaciti više antievropskih parola. Desno krilo partije je svakako htelo da proglasi UKIP budućim koalicionim partnerima. U međuvremenu i Torijevci žele da uvedu doseljeničke kvote za građane Evropske unije. U takvoj atmosferi i u takvom vremenskom tesnacu, ustupci Brisela u pregovorima sa Londonom o britanskom specijalnom statusu nemaju šanse. To se ne može odraditi za nekoliko meseci, pa bi referendum 2015. skoro automatski doveo do istupanja Velike Britanije iz Evropske unije, što se duhovito na Ostrvu naziva Brexit.

Šta nikako ne bi trebalo raditi?

Premijer Dejvid Kameron je pokazao u ovom slučaju šta nikako ne bi trebalo raditi. Dozvolio je desnom krilu partije, pa onda i UKIP-u, da ga u pogledu pitanja britanskog članstva u Uniji usmeravaju kuda hoće. Dozvolio je da se protestna partija na osnovu poklonjene pažnje posmatra kao pristojna i normalna partija, koja onda skoro samostalno određuje ton političke debate u Velikoj Britaniji. Nagađanja o željama birača UKIP-a postala su političko merilo. Pre svega u Berlinu bi u stavu prema Alternativi za Nemačku morali da nešto nauče na osnovu grešaka Londona. Britanski primer ne može se nikako preporučiti za oponašanje.