„Ovde ćemo umreti“

U libanskom gradu Arsal nedaleko od granice sa Sirijom, atmosfera je kao u košnici. Na sve strane može se videti bezbroj Tojotinih automobila sa zatamnjenim staklima, a pored njih, buku prave i brojni motocikli. Gust saobraćaj i uske ulice stvaraju utisak zagušenog lavirinta.

Većina vozila ima sirijske registarske tablice, ali ima i onih sa libanskim. Razlog je krajnje jednostavan: od izbijanja rata u Siriji, više od 100.000 ljudi potražilo je sklonište u susednom Arsalu. Drama i dalje traje, jer izbeglice i dalje svakodnevno pristižu. Libanaca ima znatno manje, verovatno upola manje. Izbeglice žive u brojnim šatorima. U jednom od njih utočište je pronašao i Mustafa, 27-godišnji mladić iz sirijskog Homsa.

Verovao je da je najgore prošlo. Zajedno sa petočlanom porodicom uspeo je da izbegne najgore. Ali nakon godinu dana boravka u izbeglištvu, u šatoru Visokog komesarijata UN za izbeglice, shvatio je da je sve izgubio i da paklu nije došao kraj. Borci islamističkog pokreta, kao što je sirijski front Nusra napreduju, kao i pobunjenici „Islamističke države“ (IS), koji su iz Sirije krenuli u pohod na obližnje oblasti. Preko planina u pograničnom području sve su bliži i gradu Arsalu. U avgustu je već došlo do direktnog okršaja u samom centru grada.

Teroristi u Arsalu

Sirijske izbeglice su izložene unakrsnoj vatri, između dva fronta. „Vojnici su pogodili izbeglički šator, morali smo da spasavamo svoje živote. Iz daljine smo gledali kako naši šatore gore u plamenu.“ Te slike Mustafa još uvek ne može da izbaci iz glave. I poslednje što je imao, nestalo je u plamenu. Pet dana je zajedno sa porodicom živeo bez hrane i vode. Sklonili su se u jednu napuštenu zgradu. „Deca su neprestano plakala zbog gladi i žeđi. Tražila su od nas da im donesemo nešto za jelo, a ja bih im rekao: Ako izađem napolje, snajperisti će me ubiti“, priča Mustafa.

U međuvremenu su bes i agresija između Libanaca i sirijskih izbeglica u gradu, postali nepodnošljivi, naročito nakon otmice nekoliko desetina pripadnika libanskih snaga bezbednosti, za koju su bili odgovorni islamisti iz Sirije. „Vojska smatra da smo mi Sirijci odgovorni, poistovećuju nas sa džihadistima“, dodaje Mustafa. „Mnogi među nama su bili hapšeni i ispitivani. Zašto? Šta smo uradili, osim što smo hteli da spasimo svoje živote?“

„Kako ćemo preživeti zimu?“

Nakon tih okršaja, Mustafa i njegova porodica ostaju bez krova nad glavom. Novca za šator koji košta oko 120 evra nisu imali. Na kraju im je pomogla libanska nevladina organizacija URDA (Unija organizacija za pomoć i razvoj). Ipak, veliki broj izbeglica i dalje čeka na pomoć, ali po svemu sudeći uzaludno. Upravo o tome se najviše razgovara u šatoru, u kojem borave Šamara i njena familija. „Kako ćemo preživeti zimu? Nemamo goriva da uključimo peć. Nema dovoljno hrani, ni ćebadi, a ni obuće za decu“, žali se ova Sirijka, pokazuje nam sandale svog trogodišnjeg sina.

Nakon moždanog udara, njen suprug ne može da se stara o sebi, pa tako ni o porodici. Pošto zaliha hrana više nije bilo, uputila se u Zale, u nadi da će stići do izbegličkog centra UNHCR-a. Nažalost, nije uspela da odmakne daleko. Zaustavili su je libanski vojnici i zatražili dokumenta. „Pošto ih nisam imala, vratili su me nazad“.

Ograničena medicinska pomoć

„Za nas i našu decu ovaj grad postao je ogroman zatvor na otvorenom. Ne možemo da se vratimo u Siriju, a odavde ne možemo nigde dalje u Libanu. Ovde ćemo umreti“, kaže mlada majka Iman. U zagrljaju drži petogodišnjeg sina koji od pre dva dana škilji na levo oko. Iman se brine. Najradije bi ga odvela kod lekara u Bejrut. Ali vojnici ne pokazuju razumevanja za njenu zabrinutost.

U šatoru pokraj njihovog, na jednoj prostirci kleči Abu Ahmad. I njemu je hitno potrebna medicinska pomoć. Taj 47-godišnjak izgubio je glas zbog teške upale grla. Mustafa upravo ulazi u šator. Želi da nam pomogne u prevodu, jer Ahmada teško ko više može da razume.

„Rat nam je za petama“

Ebu Ahmed potiče iz Kuzaira u Siriji, koje je tada važilo za uporište pobunjeničke Slobodne sirijske vojske. Pre osamnaest meseci, uz pomoć libanskog Hezbolaha, Asadov režim je zauzeo grad. Oko 50 ljudi je tada upalo u kuću Abu Ahmada da ga kidnapuje. Zašto, to ne zna ni dan danas. On tvrdi da nema direktne veze između njega i sirijske opozicije. Usta su mu širom otvorena. Fali mu mnogo zuba. Kaže da su mu mučitelji vadili zub, ruke palili bacačima plamena i zlostavljali ga sa jakim strujnim udarima.

Sedam meseci su ga mučili svaki dan, pre nego što su ga pustili negde na libanskoj granici. „U zatvoru se razboleo i od tada ne može da govori“, dodao je Mustafa. Abu Ahmed se u Arsalu ponovo oseća kao zatvorenik. Ako opet izbiju borbe, on i hiljade drugih izbeglica su u zamci. Njihovi šatori nisu sigurni od metaka, raketa i bombi. „Mi smo ostavili Siriju zbog rata“, kaže Mustafa, „ali rat nam je za petama“.