Otvorite skrivena vrata Berlina

DW: Gospodine Štejer, koja Vas je skrovita lokacija Berlina najviše impresionirala?

Klaus Diter Štejer: U pitanju je podzemna kapela na Olimpijskom stadionu. Kada tamo uđete, sve ima zlatni odsjaj. Ona je napravljena 2006. godine kako bi igrači, pre ili posle utakmice, mogli da se pomole. Uglavnom je prazna. Tu je moguće organizovati i venčanje. Za mene to je vrlo fascinantno, skrovito mesto.

Posle objavljivanja Vaše knjige, teško da je i ostalo skriveno?

Postoji mnogo međunarodnih foruma koji se upravo fokusiraju na izgubljena ili tajanstvena mesta. Tamo se ne pominju tačne lokacije, samo se približno pomene da je „na severu“ ili recimo „blizu Berlina“. Moja knjiga ima drugi cilj. Želim da objavim precizne lokacije kako bi ljudi mogli da ih posete. U mom vodičnu naveo sam konkretna mesta širom Berlina. Ona potiču iz različitih vremenskih perioda, neka su od pre Drugog svetskog rata, druga napravljena tokom ratnih i posleratnih godina, pa sve do vremena izgradnje Berlina 1961. i pada Berlinskog zida 1989. godine.

Recite nam više o tome koja ste to mesta naveli u svojoj knjizi?

To su lokacije koje nisu koje nisu dovoljno pominjane u klasičnim vodičima, ali su vrlo uzbudljive, kao što je, na primer, aerodrom Tempelhof. On je skoro završen 1939. godine i u to vreme je bio najviša zgrada na svetu. Kao i mnoge druge zgrade u Berlinu i ona ima neku vrstu „podzemnog sveta“ sa više od sto skloništa od bombardovanja, od kojih neka možete i posetiti. Među njima je i „filmski bunker“ u kome je čuvano na stotine nacističkih snimaka. Crvena armija je 2. maja 1945. godine digla u vazduh ulazna vrata bunkera, a filmski materijal je izgoreo. Sve je bilo uništeno. Zidovi bunker i dalje su prekriveni garežom (naslovna fotografija). Gotovo je nepoznat i arhitektonski eksperiment koji su Hitler i nacistički arhitekta Albert Šper izveli u Šenebergu u sred Berlina. U pitanju je kolos koji se proteže 12 metara iznad i 18 metra ispod zemlje. Izgradili su ga francuski zarobljenici tokom rata, a posetioci danas mogu da ga obiđu.

Kako ste otkrili to mesto i priču o njemu?

U pitanju je bila čista slučajnost. Posetio sam izložbu koja je bila posvećena nacističkim planovima za obnovu Berlina, koji je trebalo da postane glavni grad sveta – Germanija. Tada sam saznao da su Hitler i Šper izvodili eksperimente kako bi ustanovili koliko je meko zemljište ispod grada, odnosno da li je dovoljno stabilno da izdrži planirane, monumentalne građevine. Kolosalna građevina na Šenebergu bila je označena kao „težak objekat“ koji trebalo da bude test za izgradnju trijumfalnog luka, tri puta većeg nego što je onaj u Parizu, na kome bi stajala imena nemačkih vojnika poginulih tokom Prvog svetskog rata. Za dve godine ta građevina je potonula samo 19 centimetara. To je potvrdilo mogućnost izgradnje i luka, što se ipak nije dogodilo. Kasnije je pokušano uklanjanje kolosa, ali bezuspešno. Na našu sreću.

Kako ste uspeli da uđete u zadanja koja su bila potpuno zatvorena, kao što je bio slučaj sa nekadašnjom bolnicom za članove vlade Istočne Nemačke?

Kada ste ljubazni to može da puno pomogne. Neke od ovih građevina su pod nadzorom. Ako se prvo najavite, možda i uspete da uđete. Ponekad pomaže kad sa obezbeđenjem jednostavno pričate o vremenu, a onda ih, uzgred, upitate: „Šta je uopšte to što vi čuvate ?“ Još jedan trik jeste uzeti bicikl. Biciklisti su manje sumnjivi. Ako nemate bicikl uvek možete iznajmiti jedna u Berlinu.

Da li ste nailazili i na probleme?

Mesta kojima je pristup komplikovan nisu ni navedena u mom vodiču kao preporučene lokacije. Ima dovoljno neotkrivenih mesta koja su pristupačna turistima.

Koje ste izvore koristili prilikom pisanja knjige?

Svedoci su mi vrlo bitni, kao i crkvena arhiva koja je preživela rat i podelu Nemačke. Sveštenici obično znaju gde se dalje možete raspitivati. Još jedna koristan izvor su mali lokalni muzeji koji obično rade jedan ili dva dana nedeljno, a poseduju istorijska blaga.

Vaša namera je i da naglasite značaj ovih skrivenih i tajnovitih mesta kako bi bila bolje zaštićena od urušavanja, ali i zaborava?

Prateći moj vodič, ljudi automatski počinju da postavljaju pitanja, a onda političari i vlasnici moraju da preduzmu nešto. Na primer, postoji jedna radionica iz 1890. godine koja se polako raspada. Ja tu mogu da zamislim pozorište ili pijacu. A možda neko od turista, kome je u ruke dopao moj vodič, pomisli: „Oduvek sam želeo da posedujem radionicu!“ – i učini nešto tim povodom. To bi bilo sjajno.

Knjiga o Berlinu je poslednja u vašem serijalu, u kome ste se bavili skrivenim mestima i u Meklenburgu i Brandenburgu. Odakle dolazi Vaše interesovanje za tako nešto?

Moj rodni grad je Frajberg u Saksoniji. Radi se o starom rudarskom mestu u blizini Drezdena sa mnogo podzemnih prolaza kojima se stiže u grad. To je na mene ostavilo veliki uticaj. U Brandenburgu sam otkrio podzemne bunkere iz Drugog svetskog rata i posebno one iz vremena Istočne Nemačke. Hteo sam da kažem ljudima za njih. Sada tražim skrovita mesta po celom svetu.

Vaš berlinski vodič bavi se uglavnom lokalitetima iz 20. veka. Samo se ostrvo Faueninsel (Pfaueninsel), koje je bilo izletište pruskih kraljeva, ne uklapa u tu sliku.

Faueninsel je vrlo popularna destinacija za izlete, posebno za stanovnike zapadnog dela Berlina. To mesto ima dugu istoriju. Tu je bio zamak pruskog kralja. Godine 1936. tu je održana ceremonija zatvaranja Olimpijskih igara kojoj su prisustvovali svi važni ljudi nacističkog režima. Šezdesetih godina prošlog veka tu su snimani trileri poznatog Edgara Valasa. Danas je jedina osoba koja tu živi, nekadašnji upravnik bašte zamka. On mi je otkrio to skriveno mesto, stazu koja od centra ostrva vodi duboko pod zemlju. Ulaz se nalazi odmah pored starog hrasta i označen je bakrorezom koji datira sa početka 19. veka. Morate da tražite ključ za ta vrata. Posle toga, jednostavno pustite mašti na volju.