„Napad je najbolja odbrana“ – to je poznata fudbalska taktika. Tom taktikom se povremeno služe i političari. Koliko će sa njom imati uspeha, ne zavisi samo od ličnih kvaliteta – reč je o duelu u kome su važni i strpljenje, rafiniranost i retorika. U slučaju afere BND, u pitanju je verovatno mešavina svega toga.
Ofanziva je neophodna – jer, nemačka vlada se, kada je reč o ovoj osetljivoj temi, ponovo našla u defanzivi. Optužbe medija su veoma ozbiljne: nemačka tajna služba BND je pomagala svojim američkim kolegama iz tajne službe NSA da špijunira političare i koncerne. Posebno je škakljivo to što je ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer za to znao još od 2008. godine. Posle višednevnog ćutanja, ovaj bivši koordinator tajnih službi je napokon rekao da „želi da doprinese rasvetljavanju“ slučaja.
Ćutanje izaziva spekulacije
Doduše, De Mezijer se poziva na poverljivost podataka i zato želi da informiše samo Parlamentarnu komisiju za kontrolu tajnih službi i Anketni odbor Bundestaga koji istražuje aktivnosti NSA povodom „afere Snouden“. To je De Mezijerovo pravo, ali – i obaveza: zašto je tako dugo ćutao? Dužnost ministra je da se izjasni o ovoj aferi, ne odajući državne tajne. Dugo ćutanje je izazvalo spekulacije i pothranjuje sumnje da vlada priznaje samo ono što ionako više ne može da se opovrgne.
Uz takvu taktiku, kabinet Angele Merkel još od otkrića odbeglog američkog informanta Edvarda Snoudena prilično traljavo migolji kroz aferu. Kancelarski ured i Ministarstvo unutrašnjih poslova najpre nadali da će javnost brzo prestati da se interesuje za nju. Ali, ta računica se nije održala. Kritički poslanici i novinari su se srećom pobrinuli bar za to da moguća protivzakonita delatnost tajnih službi izađe na svetlo dana. Drugo je pitanje kakve će to – i po koga – posledice imati.
Merkelova preuzima režiju
Parlamentarna i novinarska kontrola koja se u demokratiji podrazumeva, i pored svih manjkavosti, funkcioniše dobro. U prilog tome govori i ofanziva šarma koju su počeli kancelarka Angela Merkel i ministar unutrašnjih poslova De Mezijer. Jer, sada je i Merkelova rekla da se „podrazumeva“ da će „vrlo rado“ odgovarati na pitanja Anketnog odbora. Ova neuobičajena spremnost je pokušaj da preuzme kontrolu nad situacijom. Tako je bilo i u jesen 2013, kada je obelodanjeno da je NSA špijunirala kancelarkin mobilni telefon. Tada je ona izgovorila poznatu rečenicu: „Špijuniranje među prijateljima – to ne može!“ ali tim rečima nažalost nisu usledila nikakva dela.
Niko ne treba da gaji iluzije da će Merkel i vlada koju ona predvodi sada nadoknaditi propušteno. Njena spremnost da izađe pred parlamentarne odbore je samo neophodan signal za javnost. U saradnji između nemačkih i američkih, ali i drugih partnerskih službi, ništa se neće promeniti. Ona će se čak intenzivirati u okviru antiterorističke borbe. Nažalost, i to je potrebno – da bi mogla da se garantuje bezbednost Nemačke.
Šef BND se žali
Ima dobrih razloga da se sumnja u to da BND, NSA i kako se oni već sve ne zovu – legalno špijuniraju. Sama kancelarka je rekla da tu ima „pravnih deficita“. Međusobno špijuniranje među prijateljskim zemljama? Jasno je da „to ne sme da se radi“, rekla je ona pre nekoliko dana... Izbor reči podseća na njenu ogorčenu reakciju iz 2013. Amerikanci nemaju problem sa takvim umirivanjem nemačke javnosti. A NSA i dalje može da se oslanja na BND, čiji se predsednik Gerhard Šindler požalio da mediji „demontiraju tu službu komad po komad“. No, i ta izjava spada u taktiku zvanu „Napad je najbolja odbrana“.