Očajni ribari u Meksičkom zalivu

Ribar Bajron Enkalade (58) stoji pored svoja dva ribarska broda. Oba već treću godinu zaredom rđaju u luci Poent a la Aš, mestašcu južno od Nju Orleansa: „Ostrige u moru su mrtve, ne isplovljavamo više, naša zajednica je uništena i nema ni reči o ekonomiji. Mi više i ne znamo šta je to.“

U blizini mesta gde se Misisipi uliva u okean, aprila 2010. došlo je do velike ekološke katastrofe. Čitavih 86 dana iz bušotine na dnu mora kuljala je nafta. Prethodno je u požaru izgorela i potonula naftna platforma „Dipvoter horajzon“. Isteklo je preko četiri miliona barela sirove nafte i zagadilo ne samo vodu, nego i 7.000 kilometara obale. Katastrofa je najteže pogodila saveznu državu Luizijanu.

Uništena populacija ostriga

Bajron Enkalade je celog života lovio ostrige, baš kao i njegov otac. Njegova porodica generacijama je živela od toga. Ali sada je s tim gotovo. Pre tri godine su skoro sve pomrle. Pri tom nisu umrle od trovanja naftom. Područje u slivu reke Misisipi pre tri godine namerno je poplavljeno slatkom vodom, kako bi se dalje od obale odbila slana voda koja je nosila naftne mrlje. Ostrigama je za preživljavanje potrebna voda koja ima određeni procenat soli.

Svima je jasno zbog čega su te školjke uginule, ali ima više teorija o tome zašto se populacija nije obnovila. I dok biolog Tomas Sonijat tvrdi da se radi o prirodnom ciklusu, drugi stručnjak, Ed Kejk , navodi da novim ostrigama nedostaje tanki sloj sedimenta na dnu, za koji bi se one uhvatile. Sloj sedimenta navodno je ispran tokom plavljenja slatkom vodom.

Britiš petroleum mora da plati za dugoročnu štetu

Ed Kejk ukazuje na još jednu akciju. Celo područje je iz vazduha prskano posebnom hemikalijom koja pomaže prilikom procesa razlaganja nafte. U vodi se još nalaze tragovi tve hemikalije, a prema navodima Ministarstva za divljač i ribarstvo savezne države Luizijane, u vodi se još uvek nalazi i oko milion barela nafte. Ed kejk u tome vidi problem: „Nafta ulazi u probavni trakt ostriga, izaziva poremećaj u krvotoku što dovodi do smrti životinja.“

Bajron Enkalade ima razumevanja za plavljenje slatkom vodom, ali tvrdi da je kriminal to što naftni koncern sada odbija da snosi krivicu za posledice koje trpe male ribarske zajednice. Britiš petroleum isplatio je ribarima odštetu od po 80.000 dolara. Enkaladeova dva broda koštaju oko 200.000 dolara svaki. On je prodao i firmu za teretne kamione koju je posedovao kako bi imao za život.

Neki su i profitirali

Sporazumi sa koncernom Britiš petroleum o odšteti su se za neke i isplatili. Ribari na zapadnoj obali Misisipija nisu pretrpeli veliku štetu. Ipak, za neke je taj sporazum bio negativan, tvrdi pravnik Džoel Valcer, koji zastupa neke ribare: „Od ribara se tražilo da potpišu sporazum o odšteti kojim se odriču svojih daljnih prava, a da u tom trenutku nisu ni mogli da znaju kakve će biti dugoročne posledice katastrofe.“

Državni organi još uvek „pod ključem“ čuvaju rezultate jedne studije koja je trebalo da dâ odgovor na pitanje kada će ostrige ponovo početi da se množe. Rezultati studije biće iskorišćeni tokom procesa protiv naftnog koncerna.

Ostati ili otići?

Do tada, ribari u mestu Poent a la Aš tapkaju u mraku. Bili Nangeser, koji je donedavno čak i zarađivao u malom centru za pristajanje brodova i trgovinu, priprema se za dugu borbu za preživljavanje. On veruje da će potrajati još 10 ili 20 godine dok se nafta u potpunosti ne razgradi, a to znači da isto toliko dugo niko neće jesti ono što ulove ribari.

Bajron Enkalade i brojni ribari danas moraju da žive sa svojim roditeljima, koji barem primaju penzije. Ako ostrige uskoro ne počnu ponovo da se razmnožavaju, stanovnici Poenta a la Aša nemaju drugog izbora osim da napuste to mesto.

Autori: Kristine Bergman / Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković