Nove ideje za filmove budućnosti

Koliko je vremena potrebno da se predstavi neka ideja za film? Šarofat Arabova na raspolaganju ima tačno tri minuta. Ta 29-godišnja žena iz Tadžikistana sedi na pozornici berlinskoga pozorišta „Hebel am Ufer“ i govori. Preko puta nje sedi jedan mladi producent iz Francuske. U ruci drži olovku i zapisuje.

Stolice u dvorani poređane su u dva kruga. U onom spoljnom sede mladi reditelji, u unutrašnjem producenti i ljudi koji se bave prodajom filma. Ono što mladi tu uče jeste da u što kraćem vremenu predstave sebe, svoje ideje, filmove. Nakon što su istekla njena tri minuta, na redu je neko drugi. Ona sama započinje novi razgovor, ovoga puta s jednim producentom iz Meksika. Takvi razgovori su, kako kaže Arabova, izuzetno dragoceni. Svoj poslednji film snimila je u Indiji, a sada se nada da će u kontaktu sa kolegama sa Zapada dobiti nove ideje i nove inspiracije.

Saveti profesionalaca

Cilj „Berlinale Talenta“ je i ovoga puta učenje novog, razgovor sa starijim kolegama i, pre svega, upoznavanje sa scenaristima, rediteljima, producentima i montažerima iz celog sveta. Taj propratni program Berlinala odvija se po 12. put. Mladi tu mogu da učestvuju u radionicama koje vode profesionalni filmski radnici – glumci, snimatelji… Prijava za ovogodišnji „Berlinale Talent“ bilo je oko 4.167, ali mesto je dobilo samo njih 300. Kursevi, predavanja i radionice odvijaju se na engleskom jeziku, a moto ovogodišnjeg programa glasi: „Ready to play? Breaking the rules“. Reč je o preispitivanju ustaljenih filmskih formi i traženju novih, alternativnih.

Ketrin Sizek to odavno radi. Ta mlada kanadska rediteljka dokumentarnih filmova pokrenula je pre nekoliko godina projekte za internet koji su drugačiji od uobičajenih. U filmu „Out my window“, prikazala je, recimo, stanovnike višespratnica u različitim velegradovima sveta i za taj film bila nagrađena nagradom „Emmy“. Ona u Berlinu drži predavanja i razgovara sa mladima. „Pomoću interneta možete da stupite u kontakt sa više ljudi nego u normalnom životu. Pitajte ih za mišljenje. Ako vidite da odziv nije dobar, pronađite neku drugu temu. I budite svesni toga da svaki projekat može i da propadne pre vremena“, kaže Sizek.

Od Berlinala do Kana

Uprkos njenom upozorenju, mladi naravno sanjaju o uspehu, i to međunarodnom. Njega je već iskusio Riteš Batra. Taj mladi indijski reditelj je pre dve godine bio gost programa „Berlinale Talent“. Od tada se u njegovom profesionalnom životu mnogo toga promenilo. U Berlin je tada stigao sa idejom za film u kome jedna indijska domaćica svakog dana, preko posebnog kurira, svom suprugu u podne šalje ručak. To samo po sebi nije čudno, to je u stvari u indijskim gradovima uobičajena praksa. Međutim, greškom kurira, njeni obroci ne stižu do supruga već do jednog udovca. U centru pažnje te filmske priče je prijateljstvo to dvoje usamljenih ljudi.

Batrin scenario je tada u Berlinu primljen veoma dobro. Privukao je jednog nemačkog koproducenta i film „Lunchbox“ je snimljen. Na Filmskom festivalu u Kanu osvojio je nagradu publike i kasnije je pozvan i na festival Sandens. „Berlin je za mene bio odlučujući. Ovde sam počeo sa realizacijom svog projekta“, kaže Batra i dodaje da se zato i vratio kako bi mladima mogao da priča o svom filmu i svom iskustvu.

Istomišljenici na zajedničkom putovanju

Slična priča kao Batrina je i ona Entonija Čena iz Singapura. I on je 2012. godine učestvovao na tom programu, a prošle godine je za svoj film „Ilo Ilo“ dobio Zlatnu kameru u Kanu za najbolji debitantski film. „Snimanje filmova je za mene neka vrsta usamljenog putovanja. Čovek se stalno pita da li bi bilo bolje da se radi nešto drugo. Ali kada sam u Berlinu upoznao mnoge istomišljenike, shvatio sam da nisam sam. I to me ohrabrilo“, rekao je Čen.

Taj osećaj zajedništva, u Berlinu je osetila i mlada francuska producentkinja Mari-Emanuel Artnes. „Ovde nema pritiska konkurencije. Potrebni smo jedni drugima kako bismo ostvarili planove“, kaže Artnes koja je ove godine po prvi put na Berlinalu. Oduševljena je i jedino na šta se žali jesu termini radionica i predavanja. „Mi ovde radimo do kasno i zato propuštamo da vidimo filmove na festivalu“, kaže ona. Radionice i predavanja obično traju do 18 časova, posle slede večere i druženja za sklapanje kontakata. Za filmove u zvaničnoj konkurenciji mladi zaista nemaju vremena. Ali, s druge strane, zar je zaista toliko važno videti današnje filmove kada se može raditi na razvoju filmova budućnosti?

Autorke: Simon Brol / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković