Nisu problem izbeglice, nego birokratija

Nemci u celom svetu uživaju glas da su svetski prvaci u organizaciji. Međutim, to mišljenje se menja. Ne samo zato što nemačka armija ima sve više problema da vojnike i opremu prebaci od tačke A do tačke B, nego i zato što su inače pouzdani organi uprave očito došli do svojih granica kad je reč o organizaciji prijema i pronalaženju smeštaja za 200.000 izbeglica. Svuda se priča o „vanrednom stanju“ i „haosu“. Mediji prikazuju slike dušeka poređanih po podovima fabričkih hala, šatore kao skloništa i toalete u izbegličkim domovima koji smrde i kroz zidove.

Relativni brojevi

Albert Ajnštajn nas je naučio da je sve relativno. Posebno brojevi. Tako je 200.000 izbeglica tokom jedne godine na prvi pogled velik broj. Ali to je malo u odnosu na 50 miliona ljudi koliko se trenutno nalazi u izbeglištvu širom sveta. A 200.000 izbeglica na 80 miliona stanovnika Nemačke – to je jedna izbeglica na 400 stanovnika. U Libanu trenutno na četiri stanovnika dolazi jedna izbeglica iz Sirije. E to je mnogo!

Ovih 200.000 u Nemačkoj izgleda kao velik broj pre svega zato što je sedam puta veći od broja izbeglica koje su u Nemačku stizale do pre samo pet godina. Ali u ovu zemlju je ranije stizalo i više ljudi. Tako je 1992, na vrhuncu ratova u Jugoslaviji, ovde bilo 450.000 izbeglica, a da u tom trenutku nije došlo do raspada Nemačke ili do narušavanja blagostanja njenih građana.

Šta se to, dakle, trenutno dešava u Nemačkoj? Prvo bi trebalo pogledati iracionalni federalizam: svaka savezna zemlja, svaki okrug i svaki grad moraju po strogo određenom ključu, po matematičkoj formuli, primiti određeni broj izbeglica. Bez obzira na to kakvo je stanje u pojedinim gradovima i regionima, bez obzira na to što u pojedinim delovima Nemačke trenutno nedostaje praznih stanova ili vlada velika nezaposlenost. Pojedini gradonačelnici i socijalne organizacije počinju pri tome da se bave politikom i demonstrativno podižu šatorska naselja za izbeglice i u njih pozivaju timove novinara i kamermana iz cele zemlje. Pogledajte – ovako će izgledati stvari ako uskoro ne dobijemo pomoć! Nije važno što uopšte nije potrebno podizati šatore. Tako nešto je zabeleženo u Duizburgu.

Birokratija

Nije slučajnost da se upravo bogata Bavarska, zbog užasnih uslova u kojima izbeglice tamo žive, često nalazi u udarnim vestima. Naravno da to ima veze s vladom te pokrajine koja je mesecima sklanjala pogled, iako je bilo lako predvideti da će broj izbeglica iz Sirije da raste. Ali to prvenstveno ima veze s tim što je priliv izbeglica u Bavarsku posebno veliki. U Minhenu je poslednja stanica vozova iz Italije i sa juga Evrope, vozova kojima stiže većina izbeglica. Oni u Minhenu moraju da prođu komplikovanu proceduru prijema, pre nego što budu upućeni u druge regione Nemačke.

Nemci su svetski prvaci u organizaciji i upravo u tome leži dobar deo problema. Zakonom je jasno definisana razlika između izbeglice i azilanta. Baš kao što je jasno regulisano na koje načine se zbrinjavaju te dve kategorije. Azilant je, na primer, onaj ko na svoju ruku dođe u Nemačku – čak i ako dolazi iz Sirije. Zbog toga mora proći kroz proces dobijanja statusa tražioca azila, što traje mesec dana, iako trenutno svi ljudi iz Sirije imaju neograničeno pravo boravka u Nemačkoj. I sve dok traje ta procedura, predviđen je smeštaj u velikim centrima – iako u mestima gde se ti centri nalaze, recimo, ima 1.000 trosobnih stanova koji su prazni.

Mnogi Nemci dobrovoljno pomažu

Užasno je to što se lokalno stanovništvo buni protiv velikih centara za smeštaj izbeglica i azilanata. Osim straha od pada vrednosti vlastitih kuća koje se nalaze u blizini takvih centara, postoji i onaj neodređeni strah od velikog broja stranaca na jednom mestu. Ti protesti ipak ne znače da su Nemci generalno protiv prijema izbeglica. Naprotiv. Poslednje ankete govore da više od polovine Nemaca podržava prijem još većeg broja izbeglica iz Sirije. Ta spremnost da se pomogne je prisutna skoro svuda u Nemačkoj i vidljiva je kada izbeglice stignu u pojedina mesta. Građani se organizuju i formiraju udruženja koja pomažu izbeglicama i sakupljaju pomoć za njih.

Dakle, u jesen 2014. godine nije Nemačka ta koja nije dorasla zadatku, nego je to nemačka birokratija. Koraci ka integraciji izbeglica bi bili: ubrzanje procedure priznanja izbegličkog ili azilantskog statusa, decentralizovani smeštaj u običnim stanovima, ponuda kurseva nemačkog jezika i što je brže moguće pronalaženje posla za te ljude. Ionako je malo onih koji veruju da će se ove izbeglice brzo vratiti kući. Dobro integrisani ljudi, koji bi bili zahvalni što mogu ovde da žive, nisu teret, nego dobitak za nemačko društvo.