Nema pokrajine, nema ni dugova?

Nemačka se sastoji od 16 pokrajina (zemalja) koje imaju široka ovlašćenja i zasebne budžete. Prema trenutnom Paktu solidarnosti koji ističe 2019. godine, bogatije pokrajine uplaćuju deo svog budžeta za one kojima ne ide tako dobro. To s vremena na vreme izazove debate u kojima kao da niko nije zadovoljan: oni koji daju ne bi toliko da daju, a oni koji uzimaju bi da trajnije reše problem svojih hroničnih dugova. Prošle godine su svega tri zemlje davale (Bavarska, Baden-Virtemberg i Hesen), dok su ostale manje ili više uzimale, ubedljivo najviše Berlin i Sarland. Premijerka te malene pokrajine, demohrišćanka Anegret Kramp-Karenbauer, sada se založila za radikalno rešenje: spajanje pokrajina tako da ih na kraju bude „šest ili osam“. To je uglavnom naišlo na protivljenje njenih kolega širom Nemačke. Komentari u štampi su raznoliki:

„To fatalno podseća na najugodniji izlaz svake politike: kad ne znaš šta ćeš, a ti osnuj radnu grupu“, piše berlinski Morgenpost. „Premijerska Sarlanda ne zna šta će sa dugovima svoje pokrajine. Zato traži novu raspodelu, ukoliko tekući pregovori oko finansijskih odnosa Saveza i pokrajina ne budu povoljni po siromašne pokrajine koje srču budžetski novac – poput njenog Sarlanda, Berlina ili Bremena. Njen predlog može se oceniti i kao pokušaj pritiska: ukoliko Savezna vlada i bogata bratija u Minhenu, Vizbadenu i Štutgartu ne pristane da plaća brdo naših dugova, e onda nam treba komisija za novu podelu pokrajina. Moto: Od 16 siromašnih i bogatih zemalja može se skovati šest ili osam otprilike jednako finansijski potentnih. Taj pokušaj će jadno propasti.“

Mindener tageblat podseća da je na referendumu – koji je neophodan u ovakvim slučajevima – već propala fuzija Berlina i pokrajine Brandenburg koja praktično okružuje glavni grad. List piše da ni predlog premijerke Kramp-Karenbauer nema nikakve šanse za uspeh, ali da je ona na neki način u pravu: „Zaista male zemlje nisu sposobne da prežive na sopstvenoj privrednoj snazi, sama njihova politička egzistencija proizvodi nepotrebne administrativne troškove, ni u zakonodavnom procesu ne mogu da imaju potrebne kompetencije. Federalizam zahteva (bar približno jednako) jake jedinice, ukoliko teži da doprinese zajedničkom dobru Savezne države.“

Potrebno je manje pokrajina, ubeđen je komentator Badiše nojeste nahrihten (Karlsrue): „Ne koristi federalizmu ukoliko njegove zemlje nisu u stanju da ispunjavaju svoje izvorne zadatke i uvek zavise od kore hleba koju im dobaci Savez – kao što to vidimo u slučaju smeštaja izbeglica. Savez, sa druge strane, ne može imati interesa da trajno hrani niz molilaca koji ne mogu da opstanu u konkurenciji sa privredno jakim pokrajinama.“ Ugledni Frankfurter algemajne cajtung piše suprotno: „Jedina politička dobit nove raspodele zemalja bila bi to što bi svaka pokrajina imala veću težinu. Sve ostalo je ekonomski našminkana težnja centralizmu. Predlog iz Sarbrikena ima sasvim druge motive: tamo žele da se iz solidarnog doprinosa plaćaju i njihovi stari dugovi. I sada to smišljeno guraju tako što prete da će ukinuti sami sebe.“

Tririšer folksfrojnd piše da su pokrajine jednako bitne za Nemačku kao federalne države za SAD. „I tamo ima čudnovatih teritorija poput Delavera i Vermonta, patuljastih država koje nikome ne trebaju. Ali koje imaju nekakvo istorijsko utemeljenje. Kao što u Nemačkoj, 25 godina posle ujedinjenja, čak i istočnonemačke pokrajine imaju svoju istoriju. Federalizam 16 zemalja – uključujući tri grada-pokrajine – znači regionalni identitet, političku kulturu i postao je zajednička nemačka posebnost. Koliko god da je ponekad skup, komplikovan i ide na živce – taj sistem čini našu državu. Ako ima problema u praksi, onda treba menjati praksu. Nikako granice.“