Neki to vole – u hotelu

„Ric“, „Šato marmon“, „Savoj“, „Mandarin orijental“, „Karlton“, „Adlon“… Svetski poznati hoteli obavijeni su nekom posebnom aurom. Nije ni čudo što su ta mesta oduvek posebno privlačila umetnike i da su oni prema njima imali poseban odnos. Koliko su hoteli kao takvi bili i ostali važni, pokazuje trenutno i jedna izložba u Baden-Badenu pod naslovom „Room Service“. Filmska umetnost je tim mestima odavno podigla svojevrstan spomenik. Hoteli kao mesta istorijskih i drugih događaja, mesta susreta ljudi koji se inače nikada ne bi sreli, polujavni prostori, palate građanstva, mesta utočišta. Neki se u njima osećaju usamljeno, drugi pak slobodno.

Sledi pregled najpoznatijih hotela filmske istorije:

„Grand hotel“, Edmund Gulding (1932)

Godine 1929. Viki Baum objavljuje roman čija se radnja događa u hotelu u kojem se susreću zaljubljeni, smrtno bolesni, očajni. Hotel kao pozornica stvarnog života. U centru pažnje stoji baletska diva Grusinska koja u svojoj hotelskoj sobi želi da izvrši samoubistvo.

Tri godine kasnije, prema romanu je snimljen film, a glavnu ulogu tumači Greta Garbo. Film je proslavio i nju, ali i hotele kao takve. Može se reći da je to bio početak trajne i srećne veze između filma i hotela koja traje i dan-danas. Kao predložak, redatelju je najverovatnije poslužio hotel „Ekscelzior“ u Berlinu, iako su mnogi u njemu videli i legendarni „Adlon“.

„Neki to vole vruće“, Bili Vajder (1959)

Na plažama u Majamiju je vruće. U hotel „Ric“ stiže veseli ženski muzički orkestar, budno praćen pogledima milionera. Ali dve žene u orkestru nisu žene već – muškarci u bekstvu pred mafijom. Njih igraju legendarni Džek Lemon i Toni Kertis. I to nije sve. U „Ricu“ se događa i štošta drugo: noću, ali i danju, neki se iz soba iskradaju kroz prozore, mafijaši iskaču iz rođendanskih torti, nestaju dijamantske narukvice. Taj hotel je neka vrsta lude kuće, pune lažnih identiteta. Usred perioda rigidnih pedesetih godina, to mesto je oaza slobode i lascivnosti.

Na kraju filma milioner Ozgud nudi brak odabranici svog srca Dafne – koja i nije žena već Džek Lemon. On(a) ga odbija, ali Ozgud to ne želi da prihvati. A kada na kraju Lemon skida i periku sa glave i kaže: „Ja sam muškarac!“, Ozgud izgovara rečenicu koja će ući u filmsku istoriju: „Niko nije savršen!”

Jednu od glavnih uloga igra i Merilin Monro koja pevuši „I wanna be loved by you!“ A budući da joj je se to mesto, Hotel del Koronado u San Dijegu tokom snimanja toliko svidelo, navodno je tu i kasnije dolazila – na tajne susrete sa američkim predsednikom Džonom F. Kenedijem.

„Psiho“, Alfred Hičkok (1960)

U ovom filmu glavne uloge igraju jedan psihički bolestan sin i njegova majka. Pri čemu je ona već godinama mrtva i ljulja se u stolici u podrumu kuće, na brdu iznad motela „Bejts“. Onome ko tu zaluta, sati su odbrojani - na primer Dženet Lajt, koju, dok se tušira, nožem ubija ludi sin, Norman Bejts. Hičkok u tom filmu pokazuje tamnu stranu mitova vezanih za hotele. Motel „Bejts“ postaje mjesto u kojem žive moderne veštice. Nikada kao do tada osećaj izolovanosti, nemoći, straha i tuđine nije bio tako snažan kao u tom filmskom klasiku.

„Čudnije od raja“, Džim Džarmuš (1984)

Kultni crno-beli film nagrađen mnogim nagradama govori o dvojci muškaraca i jednoj ženi u potrazi za srećom. Edi, Vili i njegova rođaka iz Mađarske nemaju para i troše dane u jeftinom hotelu. To mesto je oaza koje im nakratko pruža osećaj doma. Put postaje cilj, iako on i ne postoji. Danas ovde, sutra – ko zna gde…

„Isijavanje“, Stenli Kjubrik (1980)

Reč je o filmu čije se scene ne zaboravljaju. Jedna porodica putuje kroz snegom obavijene pejzaže i dolazi u hotel u kojem glava porodice, Džek Toren (alijas Džek Nikolson) treba da preuzme posao domara u zimkom periodu. Njegov sin, međutim, vidi i ono što je običnom oku nevidljivo – užase koji su se u hotelu dogodili u prošlosti. Film je obavijen velom čarolije i užasa, delimično podsećajući na zatvorena odeljenja psihijatrijskih bolnica.

Atmosfera koja obeležava taj Kjubrikov film zasnovana je na pitanjima koja sebi često postavljamo kada dođemo u neku hotelsku sobu: Ko je u ovom krevetu spavao pre mene? Šta se u ovoj sobi događalo? U filmu, Džek preuzima jednu od uloga svog prethodnika i pretvara se u psihotičnog ubicu. Tek kada njegova supruga i dete uspeju da pobegnu iz hotela, užas prestaje.

„Izgubljeni u prevodu“, Sofija Kopola (2003)

Radnja filma događa se u legendarnom hotelu „Park Hajat“ u Tokiju. Pogled sa 41. sprata u noć prikazuje smirenu, ali i teskobnu atmosferu. Ona se oseća i u hotelu; na bazenu, fitnes-studiju i u baru. Kopola, ćerka poznatog reditelja, uspela je da prenese osećanja koje je i sama kao dete često iskusila – samoću, prazninu, otuđenost, tišinu.

Gosti hotela su nomadi velikih gradova. Među njima je i ostareli glumac (Bil Marej) i devojka koja, nakon diplomiranja na fakultetu, ne zna kuda dalje (Skarlet Johanson – na naslovnoj fotografiji). Oboje se osećaju izgubljeno, kako u japanskoj metropoli, tako u svojim stvarnim životima. Oni provode zajedno nekoliko dana, zbližuju se i rastaju. Hotelska poznanstva retko kada traju duže, zato se od samog početka u takvim susretima oseća i određena tragika.

Porodica Kopola u međuvremenu je otkrila pravu strast prema hotelima. Oni su vlasnici jednog u Belizeu.

Autorke: Andrea Horak / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković