Nekada vojnik, danas džihadista

Među borcima terorističke organizacije “Islamska država“ (IS) njegovo lice se ubraja među najpoznatije: Omar al Šiši na fotografijama i video snimcima upada u oči sa svojom crvenom bradom. Ovaj 28-godišnjak se u međuvremenu ubraja u vodeće krugove IS-a. SAD su ga zbog toga u septembru stavile na listu međunarodnih terorista.

Omar al Šiši znači Omar, Čečen. Ipak Tarčan Batirašvil, kako glasi njegovo pravo ime, ne potiče iz Čečenije. On je odrastao u susednoj južnokavkaskoj republici Gruziji. Ali njegova povezanost sa Čečenima i njihovom sudbinom je vrlo bliska. Jer selo gde je on rođen se nalazi u dolini Pankisi koja ne samo da graniči sa Čečenijom, već tamo živi i narod srodan Čečenima – Kisti.

Obučeni u gruzijskoj vojsci

Vojno obrazovanje Batirašvil je dobio u gruzijskoj vojsci u kojoj je služio od 2007. do 2010. godine. To potvrđuje Irakli Alasania, koji je od 2012. godine do pre nekoliko dana bio ministar odbrane Gruzije. 2010. godine je Batirašvil otpušten iz vojske zbog tuberkoloze. Tako je ostao bez posla. Nekoliko meseci kasnije je zbog ilegalnog posedovanja oružja osuđen na zatvorsku kaznu. U zatvoru je postao radikalan i nakon puštanja na slobodu je 2012. godine otišao u Siriju.

Batirašvilov put pokazuje kakvi životni uslovi mogu motivisati mlade muškarce da krenu u džihad i koje posledice to može imati i na države poput Nemačke. Izveštaji o njegovim borbenim uspesima od njega prave idola za mlade ljude širom sveta. Pre nego što se Batirašvilov zakleo na vernost Islamskoj državi, on je komandovao jednom grupom boraca iz Kakvaza. Ova grupa je privlačila Evropljane, među njima i Nemce, piše islamolog Guio Štajnberg u svojoj knjizi „Nemački borci u Al Kaidi – Globalizacija islamističkog terora“ koja je nedavno izašla iz štampe.

Uzor borci iz čečenskih ratova

Štajnberg kaže da su drugi nemački džihadisti takođe trenirani među čečenskim grupama pre nego što su se priključili terorističkoj miliciji Islamska država. Među njih se ubraja i u međuvremenu čuveni bivši reper Deso Dog, alias Denis Kuspert. On je prema Štajnbergovim navodima očigledno obučen u „Vojnicima Sirije“. Vođa te grupe bio je Muslim Abu Walid alias Muslim Margošvil. On, kao i Batirašvil, potiče iz gruzijske doline Pankisi, učestvovao je u drugom Čečenskom ratu, i zbog toga je cenjen među džihadistima.

Štajnberg objašnjava kako su oba rata u Čečeniji, između 1994. i 2009. godine, izvršila poseban podsticaj na mladiće u Nemačkoj koji su nastrojeni prema džihadu. Čak su se i članovi tzv. Zauerland grupe želeli da se bore na strani Čečena protiv ruske državne vlasti. I atentator od 11. septembra Mohamed Ata je, kako kaže Štajnberg, bio oduševljen borbom u čečenskim ratovima. Onaj ko je učestvovao u čečenskim ratovima do danas važi kao neko ko je posebno iskusan u borbama.

Traumatizirnai ratnici

U samoj Čečeniji ljudi su teško mogli preraditi svoja traumatska iskustva iz rata. Brojni muškarci više nisu pronašli put za povratak u mirnu svakodnevnicu. Tome nije razlog samo čečenska kultura, već i autoritarna vladavina predsednika Ramsana Kadirova, ekspert za Kavkaz. Vlast Kadirova je zavisila od podrške Moskve: On je stoga dozvolio tumačenje istorije prema kojem su Čečeni sami snosili odgovornost za rat sa Rusima.

Brojni Čečeni su poslednjih godina otišli u evropsku dijasporu ili pak u Tursku odakle su brojni muškarci otišli upravo u rat u Siriju. Kadirov je ipak demantovao da se muškarci iz Čečenije u Siriji bore na strani predsednika Bašara al-Asada. Jer u ritke Asadove saveznike se ubraja upravo ruski predsednik Vladimir Putin.

Kadirov tvrdi da se borci poput Omara al Šišanija alias Tarčan Batirašvil samo predstavljaju kao Čečeni. I dok se opaska da se neki borci ipak nepravedno kite imenom kao što je Šišani – „Čečen“ – ispravna, činjenica je da se Batirašvil u svojoj domovini našao u teškoj situaciji. Jer njegova domovina, u gruzijskoj dolini Pankisi, bila je teško pogođena čečenskim ratovima. Tada je više od 7 000 ljudi pobeglo iz Čečenije u Gruziju, a među njima i radikalni borci.

Iako su ovi borci 2002. godine bili proterani iz doline Pankisi, nepoverenje je ostalo. Na narod Kist se gleda kao na bezbednosni rizik i shodno tome se prema njima i odnosi. Muslimani su slabo integrisani u politički život, stanje u kojem žive, u socijalnom smislu, često je još gore od stanja u kojem se nalaze druge grupe stanovništva u Gruziji. Doduše vlada u Tbilisiju od 2002. godine nastoji da se više angažuje na poboljšanju prilika u kojim se nalaze vojni veterani i poboljšanju uslova u kojima se nalaze zatvori. Ali tamo gde mladi ljudi ne vide perspektivu, džihadističke ideje nailate na plodno tlo. I to ne samo u Gruziji.