„Ne želim da se osećam kao žrtva“

Prošlo je već tri godine otkako je otkrivena teroristička grupa Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU). Tri godine u kojima porodice žrtava nisu morale da se nose samo s besom i tugom, već i s načinom na koji nemačke institucije obrađuju počinjene zločine. „Hoću svojoj deci, ako ih ikada budem imao, da objasnim kako i zašto je njihov deda morao da umre. Ali, kako sada stvari stoje, verovatno neću nikada saznati“, navodi Abdulkerim Šimšek, čiji je otac Enver ubijen 2000. u Nirnbergu. On je jedan od ljudi čija se ispovest našla u knjizi „Vreme ne leči naše rane“. Mnogi su pisali o tome, kaže Šimšek, da je poverenje u državne institucije poljuljano. Ogorčeni su na sumnjivo ponašanje tajnih službi u pogledu zločina koji su se dogodili i načina na koji se o njima izveštavalo. „Želim da prestanem da se osećam kao žrtva“, kaže Gamze Kubašik, čiji je otac ubijen u svom kiosku u Dortmundu.

Troje osumnjičenih neonacista Uve Benhart, Uve Mundlos i Beate Čepe se terete za ubistva devet osoba turskog i grčkog porekla te jedne policajke. Godinama niko nije povezao brojna ubistva iako su žrtve bili imigranti. Serija je čak posprdno nazvana doner-ubistva, jer je većina žrtava ubijena u svojim kioscima brze hrane. Kasnije se ispostavilo da nemačke službe nisu dovoljno sarađivale međusobno, a postoji sumnja i da je bilo zataškavanja. Nakon jedne pljačke banke, Benhart i Mundlos su pronađeni mrtvi, a Čepe podmeće požar u zajedničkom skloništu. Ona je jedina preživela i sada se nalazi pred sudom. Na dan kada je predstavljena knjiga, suđenje je odloženo jer je optužena javila da je bolesna.

Nedostaje objašnjenje

Knjigu „Vreme ne leči naše rane“ izdala je Barbara Jon, ombudsman za žrtve i članove njihovih obitelji. Ona se žali da niko iz bezbednosnih službi do sada nije osetio nikakve posledice zbog neverovatnih propusta tokom istrage. „Ni protiv jednog od više od hiljadu službenika koji su na neki način imali veze s ovim ubistvima nije pokrenut postupak.“ Pri tom su na svim nivoima vlasti učinjeni propusti. „A da jedan penzioner (koji je prijavio požar, prim. red.) nije bio dovoljno pažljiv, onda bi ubice iz NSU još uvek bile u svojoj kućici u Cvikauu.“ A to Nemačkoj ne može služiti na čast, smatra Barbara Jon.

Knjiga počinje predgovorom nemačke kancelarke Angele Merkel, u kojem ova političarka zahteva razjašnjenje i prevenciju. Angela Merkel je to već ranije obećala porodicama žrtava. Barbara Jon ne vidi da je nešto po tom pitanju učinjeno: „Način na koji se vlasti odnose prema svemu tera Angelu Merkel da krši obećanja.“

Knjiga kao oslobađanje

Tokom prezentacije knjige u Berlinu autori su osetili olakšanje time što su svoja iskustva mogli da predoče širokoj javnosti. Knjiga sadrži 13 upečatljivih ispovesti o tome kako su doživljeni napadi i kako su se članovi porodica kasnije nosili s preživljenim šokom i gubitkom. „Tako će sada mnogi ljudi mogu da se stave u naš položaj i saosećaju“, nada se Abdulkerim Šimšek. Mnoge žrtve opisuju vrlo direktno kako su ih istražitelji ponižavali, jer su bili uvereni da su žrtve bile umešane u kriminalne radnje, pa da su time i same snosile krivicu za svoju smrt. Pri tom se kod mnogih autora snažno osjeća njihova veza s Nemačkom kao svojom domovinom. „Nadam se da će ova knjiga ući u školsku lektiru. Jer, to se može dogoditi svakome“, kaže Gamze Kubašik.

Oni su iskazali nezadovoljstvo i zbog suđenja počiniocima pred sudom u Minhenu. „Želeli smo kompletno objašnjenje, ali ga nažalost ne dobijamo“, dodaje Gamze Kubašik. S gnušanjem gleda na to kako se Beate Čepe predstavlja u sudnici. Šimšek misli da je Čepe primer nečovečnosti. „Strašno je uopšte gledati kakav ona šou tamo izvodi. Ona je jednostavno nepodnošljiva.“ A kako se okreće kolo pravde iritira i Mustafu Turguta čiji je brat ubijen 2004. u Roštoku. On je dobio pravo boravka u Nemačkoj za vreme trajanja sudskog postupka. „Zašto suđenje traje toliko dugo“, pita se. Ali to mu ipak ne pomućuje sliku o Nemačkoj. Kada sve prođe, Mustafa bi ipak želeo da ostane ovde i, kako kaže, „ostvari snove svog brata“.