Nagrada za budućnost pripala – lupini

Ove godine je 18. put dodeljena Nemačka nagrada za budućnost. Ona se dodeljuje za revolucionarne ideje, projekte i pronalaske koji su zreli za tržište ili će uskoro to postati. Mnogi proizvodi koji su dobili to priznanje veoma su uspešni u čitavom svetu a njihovi izumitelji su posle toga dobijali i druge važne nagrade. Na primer – Štefan Hel, pronalazač fluorescentnog mikroskopa visoke rezolucije. On je 2006. dobio Nemačku nagradu za budućnost, a ove godine čak Nobelovu nagradu za hemiju.

Ili – Peter Grinberg. On je izumitelj magnetne glave koja je omogućila bitno povećanje kapaciteta računarskih tvrdih diskova. Taj proizvod je značio evoluciju u računarskoj tehnici i iz njega je proistekao MP3-plejer. Gribnerg je za njega 1998. dobio Nemačku nagradu za budućnost a 2007. Nobelovu nagradu za fiziku. Ove godine su za tu nagradu nominovana tri tima – sva tri projekta su značajna za budućnost, rekao je nemački predsednik Joahim Gauk prezentirajući njihove radove. I dodao da je odluka o dobitniku nagrade bila zaista teška – naposletku je trijumfovao tim Lupine.

Lupinini proteini kao zamena za meso i mleko

Štefani Mitermajer sa Fraunhoferovog instituta za tehniku proizvodnje i pakovanja u Frajzingu, zajedno sa svojim kolegom Peterom Ajznerom, razradila je postupak pomoću koga se iz semena lupine – koje je inače aromatično – dobija proteinski prašak neutralnog mirisa. „Seme lupine (vučike) je slično grašku ili soji. Slično i izgleda. U procesu želimo najpre da odvojimo zrno od ljuske“, objašnjava ta inženjerka. Posle ljuštenja, seme lupine se izgnječi da bi se dobile pahuljice slične ovsenim. Potom se iz pahuljica odstranjuju ometajuće arome – a njih u lupini ima dosta.

Mitermajerovoj je uspelo da pomoću specijalnog postupka gasne hromatografije – izdvajanjem pojedinačnih hemijskih jedinjenja iz mešavine – identifikuje 50 različitih aromatičnih elemenata koje sadrži lupina. „Dvadesetpet tih elemenata imaju veoma jako dejstvo. Ne gube se ni posle jakog razređivanja. Spadaju u najrazličitije hemijske kategorije: karbonske kiseline, aldehide, alkohole, ketone...“ U potrazi za postupkom ekstrakcije ometajućih aromatičnih elemenata, Mitermajerova je naišla i na takozvani prekritični ugljen-dioksid. „Prekritičan znači da se ne više ne ponaša kao klasičan gas, već ima osobine tečnosti", kaže ona: „Ugljen dioksid postaje takav kada se podvrgne pritisku od 73 bara i zagreje na 31 stepen Celzijusa. Pri tome je i dalje gasovit - znači to je neko prelazno stanje.“ Ta naučnica lupine podvrgava pritisku i tako iz žutih pahuljica izdvaja biljno ulje – u njemu, naime, ostaje većina ometajućih artomatičnih elemenata. Posle toga, pahuljice postaju snežnobele.

Svetla budućnost za lupinu

Posle toga, one dospevaju u vodeni rastvor iz koga se izdvajaju biljni proteini. Na kraju procesa ostaje masa koja osušena izgleda kao beli prah. Čisti lupinin protein izgleda kao mešavina mleka u prahu i brašna. A i ukus mu je takav.

Istraživači Fraunhoferovog instituta su svoj proizvod uspešno plasirali na tržište. U Grimenu u nemačkoj saveznoj državi Meklenbug Prednja Pomeranija, firma Prolupin trenutno proizvodi 200 do 300 tona tog proteina godišnje, čiji se najveći deo prerađuje u – sladoled. No, to je tek početak. Sledeći korak je proširenje asortimana proizvodima kao što su mleko, jogurt ili puding od lupine, zatim majonez, sosovi i dresing. Cilj je da kupci dobiju alternativu soji. Trenutno se u svetu godišnje dobija 80 miliona tona proteina od mleka, mesa i jaja. To je 400.000 puta više nego što Prolupin trenutno dobija od lupine – znači, ta biljka kao novi izvor proteina ima veliku budućnost.