Nacionalizam i nekontrolisano nasilje

Puštanje na slobodu optuženog za ubistvo uz kauciju, izazvalo bi proteste u bilo kojoj zemlji na svetu. Ali u Sofiji nije tako. Prošle sedmice, na slobodu je pušten čovek koji ne samo da je optužen za ubistvo, već je postao simbol talasa rasistički motivisanog nasilja koje u Bugarskoj već neko vreme prolazi nekažnjeno.

Prošle godine, čuvar Petko Elenkov ubio je romskog tinejdžera koji je navodno preskočio zid jednog stovarišta da bi ukrao staro gvožđe. Pedesetogodišnji Elenkov misli da nije uradio ništa loše. Od tada je prošlo godina dana, a suđenje još uvek nije ni počelo. Elenkov je pušten uz kauciju od 5.000 leva (2.500 evra), što je romsku manjinu podstaklo na ulične proteste sa kojih su pozivali na pravdu. Naravno, odmah su usledili i nacionalistički i pro-nacistički protesti.

„Nacionalizam u Bugarskoj jača“, kaže za Dojče vele Danijela Mihajlova, direktorka inicijative „Jednake mogućnosti“, nevladine organizacije sa sedištem u romskom getu u Sofiji. Prema njenom mišljenju, ovaj „novi talas nasilja, rezultat je specifičnog nacionalističkog ponašanja koje je suviše dugo van kontrole. Kada dođe do takvog nasilja, a u medijima se pojave natpisi poput 'Odlično, dobili su (Romi) ono što zaslužuju', ljudi počnu da misle da su takve reakcije prirodne, pa čak i legitimne.“

Raširena diskriminacija

Romi, kojih u Bugarskoj prema zvaničnim podacima ima 400.000, najveća su i najčešće napadana etnička grupa. Ali, oni nikako nisu jedina meta govora mržnje i diskriminacije. „Meta nacionalista uvek su 'Drugi'“, kaže Solomon Bali, predsednik bugarskog ogranka jevrejske organizacije „Bnaj Brit“ (B'nai B'rith). „A to uključuje muslimane, Jevreje, gej zajednicu i izbeglice“.

Bali dodaje da su u poslednjih nekoliko godina napadi postali sve češći, sve agresivniji i sve glasniji. Tokom proteklih deset godina je, podseća, oskrnavljeno jevrejsko groblje Ćustendil, zapaljena sinagoga u Burgasu, a „internet i društvene mreže postali su beskrajno prostranstvo za antisemitističku propagandu i netoleranciju“.

Samo tokom ove zime prijavljeno je bar dvanaest oružanih napada na afričke ili azijske izbeglice. Prošlog meseca, jedna nacionalistička grupa kamenovala je džamiju u Plovdivu i porazbijala prozore na toj zgradi iz 15. veka.

„Prema mojim saznanjima, samo je mali broj takvih slučajeva ocenjen kao etnički ili verski motivisan, a jedan od njih bila je i tužba protiv Roma koji je uvredio Bugare“, navodi Krasimir Kanev, predsednik bugarskog Helsinškog odbora.

Podrška parlamenta?

Iako je 2007. godine postala članica Evropske unije, Bugarska je i dalje pod monitoringom Evropske komisije. Uprkos činjenici da krivična dela motivisana mržnjom moraju da se procesuiraju, velik broj bugarskih slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava (ECHR) jasno ukazuje na ozbiljan problem.

„Jedan od naših poslednjih slučajeva pred ECHR odnosi se na brutalni nacionalistički napad na glavnu džamiju u centru Sofije“, podseća Kanev. U maju 2011, nacionalisti su preskočili ogradu, brutalno pretukli čuvara i upali u džamiju nekoliko minuta pre jutarnje molitve. Tada su kamenjem napali i ostale muslimane, vičući: „Teroristi! Idite u Tursku! Ne prljajte našu zemlju!“ Međutim, počinioci su optuženi samo za uvredu policajca. Bugarski sud nije ni spomenuo religijsku dimenziju tog krivično dela.

„Nesposobnost bugarskih državnih institucija da osnaže vladavinu prava koristi se kako bi se proganjane manjine pretvorile u politička i društvena strašila“, mišljenja je Hristo Ivanov, direktor Bugarskog instituta za pravne inicijative.

Mnoge državne institucije danas su pod uticajem Atake – nacionalističke stranke koja je 2005. prvi put ušla u parlament osvojivši skoro devet odsto glasova. Danas poslanik te stranke predsedava parlamentarnim etičkim povereništvom, a stranka ima svog predstavnika i u Odboru za zaštitu od diskriminacije. „Zato ne čudi što njihove odluke vrlo često podržavaju diskriminaciju, umesto da se protiv nje bore“, kaže Kanev.

Alarmantna ksenofobija

„Prema našim procenama, oko 30 odsto birača podržalo bi transformaciju našeg društva iz multi, u mono-etničko“, navodi Solomon Bali vezano uz rastući trend ksenofobije na bugarskoj političkoj sceni. Tome u prilog govore i sociološka istraživanja. Naime, postoji jasan trend formiranja komšiluka prema kriterijumu etničke pripadnosti, navodi Petja Kabakčijeva, sa Odseka sociologije na Univerzitetu u Sofiji.

„Polovina ispitanika izjavila je da ne bi živela u komšiluku sa ljudima afričkog, romskog, arapskog ili kineskog porekla“, dodaje Kabakčijeva. Manje od 30 odsto pristalo bi da radit u firmi u kojoj su Romi u višem menadžmentu. S druge strane, više od 70 procenata ispitanika rado bi se zaposlilo u kompaniji u kojoj Romi rade kao čistači. „To jasno govori o rasističkom ponašanju“, zaključila je Kabakčijeva, ocenivši da su ti podaci „alarmantni“.

„Otvorena nacionalistička i ksenofobična retorika moguća je zahvaljujući načinu na koji zemlja shvata svoju istoriju i načinu na koji se ona uči u školama“, kaže Hristo Ivanov, dodajući da se analitičari slažu da je upravo percepcija istorije dovela do pojave nacionalističkog nasilja.

Pre desetak godina, Bugarska se promovisala kao zemlja sa jedinstvenim „etničkim modelom“ tolerancije, uglavnom navodeći dva primera: godine 1943, političari su, zajedno sa Pravoslavnom crkvom, uspeli da spasu svih 50.000 Jevreja koji su živeli na današnjoj teritoriji Bugarske, a 1989, odmah nakon pada Berlinskog zida, vraćena su prava turskoj manjini, koja im je komunistički režim ranije bio oduzeo.

Međutim, ti primeri samo su jedna strana medalje. Mnogi Bugari negiraju ulogu države u deportaciji makedonskih i grčkih Jevreja u logore smrti. „Štaviše, kada ljudi jevrejskog porekla o tome govore, često im se zamera da su nezahvalni“, kaže Bali.

Većina Bugara ne priznaje progone muslimanske manjine koji su se protezali kroz čitav 20. vek. Te velike negativne epizode iz bugarske istorije ne postoje ni u školskim udžbenicima. „U školama, kao i u većini zvaničnih govora, bugarska istorija i dalje je politička istorija većine koja gotovo da ne ostavlja mesta za manjinsku perspektivu“, kaže Ivanov. Prema njegovom mišljenju, pisanje istorije ostalo je na nivou monolitnih sukoba „mi protiv njih“. „Na taj način, uče nas da se kolektivno prepoznamo kao žrtve različitih pogrešnih ponašanja i ostavljaju nam da strahujemo od naših komšija ili da se nadamo osveti“.

Autorke: Tatjana Vaksberg, Sofija / Petra Švarc
Odgovorni urednik: Ivan Đerković