Mračne strane slobodne trgovine

Sporazum Evropske unije i Kanade o slobodnoj trgovini (naziv je kolokvijalan i eufemiziran) mogli bi već danas (26.9.) da budu proslavljeni kao uspešno okončani. Brisel, koji vodi pregovore, pri tome se ni najmanje ne obazire na mišljenja iz članica EU, što je u Berlinu bio povod za živu parlamentarnu debatu. Nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel i zvanično i u medijima traži da se sporazum sa Kanadom (Ceta) izmeni u delu koji se tiče zaštite investicija. Prema postojećem tekstu, kanadski investitor bi mogao da tuži recimo Nemačku ili Francusku ukoliko smatra da su mu poslovi u tim zemljama ugroženi potezima zakonodavca. Procesi se odvijaju pred sudovima u senci, tročlanim odborima koji ne podležu nacionalnom pravu i ne dozvoljavaju žalbe. Tako, piše Štutgarter nahrihten, ostaje latentna opasnost da kompanije upravljaju državama, što je blamaža za EU. Kazne koje može da razreže ovaj arbitražni sud kreću se u milijardskim sumama, a to porađa bizarne procese: proizvođač nuklearne energije tuži državu koja želi da pređe na obnovljivu energiju; ili fabrika cigareta tuži državu koja zabrani pušenje na javnim mestima.

Slična natezanja očekuju se i u slučaju mnogo bitnijeg sporazuma TTIP sa Sjedinjenim Državama, koji bi trebalo da bude gotov sledeće godine. U slučaju kanadskog sporazuma, evropski komesar za trgovinu Karel de Guht je u Frankfurter algemajneu poručio da neće biti izmena jer bi smanjenjem zaštite investicija „sporazum bio mrtav“. To je izjava tipa sve ili ništa, kritikuje Vestfalen blat (Bilefeld). „Korekcije uvek moraju biti moguće, ukoliko je Evropska komisija loše pregovarala – svejedno da li ispravke idu u korist prava, poreskih platiša, zaštite prirode ili potrošača. Još je Evropa ponosna na svoju demokratsku tradiciju. Primat parlamenata ne sme biti relativizovan – ni zbog čega, pa ni zbog ekonomskih povlastica. U suprotnom Brisel ne rizikuje samo sporazume o trgovini, nego gura birače u zagrljaj levim i desnim evroskepticima.“

Mitelbajeriše cajtung (Regensburg) se pita zašto se nemački parlament (a slično je bilo i u austrijskom) buni tek sada, kada je sporazum pred potpisivanjem? Ima i odgovor: „Nisu kritičari spavali do sada nego je Evropska komisija pregovarala tajno. Pozivanjem na želje prekoatlanstkih partnera, Brisel već godinama odbija da objavi protokole i međurezultate pregovora. Evropski poslanici smeju da bace pogled na papire u jednoj izolovanoj sobi, ali svoje uvide ne smeju ni sa kim da podele. […] Suštinska debata je moguća tek kada Evropljani budu mogli sami da steknu sliku o ovom sporazumu. Možda će tada više ljudi biti ubeđeno da je neophodna trgovina bez carina i birokratskih prepreka.“

Gabrijel je povukao dve crvene linije: prvo, nema arbitražnih sudova u senci, i drugo, i nacionalni parlamenti EU moraju da prihvate sporazum jer on zalazi u kompetencije članica. Bremenski Vezer kurir opisuje pozicije socijaldemokrate Gabrijela kao „levičarske“, što bi u ovom slučaju trebalo da zvuči kao kritika. „Gabrijel dobro zna šta EU rizikuje ukoliko Ceta i TTIP moraju pred nemački i još 27 nacionalnih parlamenata: to bi značilo obesmišljavanje upravo izabranog Evropskog parlamenta kao i verovatnu propast sporazuma. […] Propala bi velika šansa, posebno za izvozno orijentisanu Nemačku, šansa da padne 98 od 100 carinskih prepreka, da se usklade standardi za proizvode i usluge. Ali gde su sada demohrišćani, stariji partner u koaliciji? Stiče se utisak da levo krilo socijaldemokrata govori u ime Nemačke.“ Berlin je do sada kritikovao, ali nije predlagao konkretno, primećuje Miteldojče cajtung (Hale). „Umesto toga, savezna vlada se zadovoljavala ponavljanjem poruke da neće biti ublažavanja evropskih standarda.“

Ministru Gabrijelu ne treba zavideti – odlučio je da generalno brani sporazume o slobodnoj trgovini, ali mu nije lako da prećuti njihove mračne strane, piše Tiringiše landescajtung (Vajmar). „Nazadno je zatvoriti se u svoju čauru i opirati se nezaustavljivom razvoju koji nam diktira globalizacija. To ima nešto donkihotovsko, dirljivu dozu nepristajanja na ovo vreme – jer ovde se rasipa energija na raspravu o nečemu što je već davno odlučeno. Kada su u pitanju Ceta i TTIP, pametnije bi bilo pitati se kako, a ne da li. Đavo je u detaljima. […] Kada se briselska Komisija, kojom upravljaju lobiji, izdigne iznad država članica i pokuša da spusti njihove standarde – recimo kod genski manipulisane hrane, hormonskog mesa, zaštite podataka – onda nemački ministar ima pravo da podigne glas. Na posletku, on se nije zakleo da će slepo i bezuslovno slediti sve briselske ideje.“