Moj zavičaj tuguje

Pre nekoliko dana sam prvi put bacio pogled na internet-stranu gimnazije „Kralj Jozef“. Tražio sam fotografiju nastavnog osoblja, radoznao da vidim ko danas predaje u mojoj nekadašnjoj školi. Školu sam završio 1996. Pronašao sam fotografiju, sa nje su se smejala mnoga lica, neka od njih mlada, puna nade. Većinu ne poznajem. Dvoje sa fotografije sada je mrtvo. Dobro znam i sivu zgradu sa ružnim, drečavo-žutim žaluzinama. Tu sam se mučio sa jednačinama, uzalud pokušavao da šutnem loptu kako valja, a u jednom pozorišnom komadu sam umro na bini. Sada tamo stoje sveće i buketi cveća.

Haltern tuguje. Majka mi je telefonom rekla da je, kada je čula vest, najpre pomislila koji prijatelji i poznanici imaju decu u gimnaziji. Ko je pogođen. Haltern ima 37.000 stanovnika, svi se znaju i, kao što obično u malim čaršijama biva, ne voli svako svakog. Ali sada svi misle na žrtve i njihove porodice. Mnogo se u utorak pričalo i sašaptavalo na gradskom korzou, telefoni su se usijali. Svi su hteli da znaju ko je stradao – ne iz voajerizma, već iz saosećanja. I ovih dana će mnogi kupiti lokalne novine samo kako bi videli umrlice i mogli da izraze saučešće.

Već 15 godina ne živim u Halternu, ponekad samo posetim roditelje. Bio sam srećan kada sam otišao iz gimnazije, ali sada je to odjednom moja škola i moj grad, više nego ikada ranije.

Mi lokalci prvi put vidimo svog gradonačelnika nemoćnog i skrhanog, kako pred televizijskim kamerama pokušava da kaže nešto suvislo. Znamo ga kao žovijalnog i suverenog gradskog oca. Sada i on plače – oseća se kao svako od nas. Bivša fudbalska zvezda Kristof Mecelder izjavljuje saučešće putem Tvitera. I on dolazi iz mog gradića, i on je maturirao u gimnaziji „Kralj Jozef“.

Haltern se zbija i želi da pomogne. Moja dobra prijateljica je psihoterapeutkinja specijalizovana za bol i tugu. Želi da brine o porodicama žrtava, da pomogne od srca. Nije jedina. Haltern nije baš raj na zemlji. Lepe porodične kuće često su samo fasada za manje i veće gradske probleme. Ali ljudi se drže zajedno, kao vatrogasci-volonteri, u sportskim društvima, crkvi. Nadam se da porodice stradalih osećaju da nisu same.