Marina Perazić: Ne pripadam nikom, osim sebi

Prvo pitanje koje se spontano nametnulo bilo je kakvi su planovi grupe koja je 80-tih godina u bivšoj Jugoslaviji predvodila talas elektronske muzike?

Marina Perazić: Kada smo se ponovo okupili, bili smo potpuno otvoreni za sve mogućnosti. Za sad se desilo pet, šest koncerata… Davor je shvatio da ja više u muzičkom smislu ne razmišljam kao on. Imali smo 80-tih godina nekoliko dobrih poteza… Uvek sam za to da održimo još neki koncert, ali to je Davorov bend, pošto je on kompozitor svih pesama. Međutim, on ima neke nove projekte. Presrećna sam što se to desilo, što sam zatvorila krug, zato što će mi se možda sada desiti nešto novo.

Mada je nedavno snimila spot "Tišina" sa mladim novosadskim umetnikom Dimitrijem Blu Grejem, nastavak muzičke karijere nije jedino što je privlači. Slično kao u vreme najveće slave, ne teži tome da bude popularna.

Živim drugačije. Ne uklapam se u estradni kliše. Kada sam krenula da pevam, krenula sam iz jednog drugačijeg motiva. Nije mi bio motiv da postanem slavna. Volela sam da pevam i taj kreativni deo, taj rad u studiju mi je uvek mnogo više pasao.

Mnogi nisu mogli da razumeju njenu odluku da 1988. godine, u vreme najveće slave, napusti bend i da ode u Njujork, gde je provela devet godina. Boravak u Americi, ju je u duhovnom smislu, kako kaže u velikoj meri obogatio.

Imala sam više nego što sam htela od svoje karijere. Slave i popularnosti mi je bilo preko glave. Živela sam san, ali to nije bio moj san. Jedino što sam želela jeste da ne moram da počnem da radim kao inženjer građevine.

Neprestana želja za promenom delimično je odredila njenu odluku da 1996. godine napusti i Njujork i dođe u Beograd, gde je snimila samostalni album "Ista kao more". Potom odlazi u Reku gde provodi 11 godina, ali ni tamo ne nalazi svoje definitivno mesto boravka. Marina Perazić danas živi u Novom Sadu, gde radi kao instruktor zumbe, što je kombinacija plesa i vežbanja uz ritmove latino muzike. Deluje srećno u gradu, u kojem ima mnogo prijatelja, ali ne zna koliko će se zadržati u Srbiji.

Čovjek koji se jednom izmesti iz svoje prirodne sredine, više se ne zaustavlja.

Ne govori mnogo o tome kako danas vidi život u zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije gde je, kaže, imala presrećno detinjstvo. Ipak, želi da u potpunosti da živi u sadašnjosti.

Mnogi ljudi koji su tog uverenja kao ja, jednostavno žive. Prevazišli su tu nostalgiju, plakanje i žaljenje za prošlim vremenima, jer su svesni da to ne mogu vratiti. Ipak, nisu odbacili svoju prošlost, nego su to prihvatili kao neko svoje bogatstvo, kao blago.

Prihvata realnost, ali dodaje kako joj je bivša zemlja pružila sve mogućnosti, koje je jedna mlada osoba, u ono vreme, samo mogla da poželi, a takvu sreću, kaže, nemaju nove generacije.

Današnji omladinci debelo su uskraćeni za ono što smo mi imali.

Današnja muzička scena na prostoru bivše Jugoslavije je ne oduševljava, ali ipak izdvaja grupu iz BiH Dubioza kolektiv, za koju kaže da zadovoljava kriterijume svetskog benda.

Oduševili su me. Zvuče svetski, moćno, prepuni su energije. Kao redovni posetilac Egzit festivala, imala sam prilike da slušam svašta, pa i „old school“ hip hopere. Dubioza je jedinstvena i sveža kombinacija različitih uticaja. Imaju elemente koji su autentični za ovo podneblje, a zanimljivo je da publika ne mora nužno da zna o čemu pevaju, da bi se dobro proveli na njihovom koncertu.

U rodnoj Rijeci nikada se nije osećala prihvaćeno, ne želi da bude deo estrade, a svi gradovi u kojima je do sada živela pokazali su se samo kao privremenom mesto boravka. Sve navodi na zaključak da ne želi da bilo kome pripada.

Ne pripadam nikom osim sebi. Mnogo puta mi se upravo to isplatilo - što sam bila dosledna sebi. Ne pokušavam svima da se dopadnem, jer je to prosto nemoguće, pa sam odlučila da budem svoja.

Autor: Una Sabljaković
Redakcija: Jakov Leon