Marama van radnog vremena

U slobodu veroispovesti i praktikovanja religije spadaju i simboli – brojanica na ruci, krst na lančiću, burka ili jevrejska kapa. To temeljno pravo u Nemačkoj u sredu je veoma relativizovano odlukom Saveznog radnog suda koji je zaključio da hrišćanske ustanove poput bolnica i vrtića mogu svojim zaposlenima zabraniti isticanje simbola druge veroispovesti. Odluka je došla nakon spora jedne muslimanske medicinske sestre i njenog bivšeg poslodavca, evangelističke bolnice u Bohumu. Sud je utvrdio da hrišćanske bolnice od svog osoblja mogu tražiti neutralnost u pogledu religije, a marama se smatra simbolom pripadnosti islamu.

„Medicinska sestra sa maramom dakle ne može pacijentu da izvadi krv jer nije neutralna“, piše ironično Tiringiše landescajtung. „Pravo crkava na samoodređenje, koje nam se opet demonstrira, upisano je u Ustav. O sekularnoj Nemačkoj zato ne može biti ni govora. Poslednjih godina je više radnika crkvenih ustanova izbacivano sa posla jer su obznanili da su homoseksualci. Ova diskriminacija često je podržana sudskim presudama. Država bi trebalo da se umeša, ali to je teško zamislivo dok zemlju vode demohrišćani.“ Vestfalen blat (Bilefeld) dodaje: „Razvedeni ne mogu da budu vaspitači, a homoseksualci ne mogu da vode dečiji dom: ko želi da radi u crkvenoj instituciji očigledno mora da pristane da mu se poslodavac meša u privatnost.“

Berlinski Tagesšpigel pita i odgovara: „Kakvo značenje uopšte ima marama? Nikakvo. Šta ona predstavlja? Ništa. Marama nema ništa za radikalizovanim gubitnicima koji svoj bolesni ego žele da pretoče u besmrtnu veličinu; nema ništa sa katastrofalnom situacijom u arapskom svetu. Marama je nešto što žene nose na glavi. Građanke naše zemlje. Marama nije opasnost, a ako i jeste uticaj, onda je to uticaj prema kojem zreli građani sa sve decom znaju kako da se odnose. (…) Najbolje bi bilo da crkve ne prave dramu kada medicinska sestra dođe na posao sa maramom. Pacijentu je svejedno. Prave drame odvijaju se negde drugde.“ Badiše cajtung (Frajburg) podseća da crkve često pokrivaju tek jednocifren procenat troškova svojih bolnica i vrtića dok se najveći deo plaća iz džepa poreskih obveznika. „U takvoj situaciji se ne podrazumeva da interes hrišćanskog poslodavca ima prednost nad potrebama zaposlenog.“

Islam takođe pripada Nemačkoj, piše Rajnpfalc (Ludvigshafen). „Upravo jednoj crkvenoj bolnici mora da bude važno da njeni zaposleni imaju visoke moralne standarde. To što se ti standardi ispoljavaju u nekoj drugoj religijskoj praksi trebalo bi da bude od drugorazrednog značaja.“ U Noje osnabriker cajtungu nisu ubeđeni u to. Presuda, piše ovaj list, pre svega unosi izvesnost i uspostavlja pravila, što je neophodno. „Presuda stoji u nizu sličnih odluka koje jačaju pravo crkava. Neke deluju zastarelo: na primer, zašto razvedena vaspitačica koja je našla novog partnera odjednom više ne sme da radi u katoličkom vrtiću? Odgovor: jer njen poslodavac nije neutralan već šalje poruku na osnovu katoličkog učenja.“

Vezer kurir (Bremen) podseća da odlukom suda nastavnice u državnim školama takođe ne smeju da nose marame, pa da presuda u slučaju crkvenih bolnica ne iznenađuje: „Na kraju krajeva, ni fudbaler Verder Bremena ne sme da istrči na teren u dresu Hamburger Šport Ferajna. Drugo je pitanje da li je crkva baš morala da vodi radni spor pred sudom.“ Slično piše i Vestfalenpost (Hagen). „Možda postupak crkve nije najtaktičniji, ali se čini da je presuda opravdana i da ne simboliše netoleranciju. Jer evangelistička crkva se nije mešala u privatni život svoje radnice, nije joj tražila da u slobodno vreme ne nosi maramu. Očekivati od evangelističke klinike razumevanje za simbole muslimanske vere – pa to bi bilo kao da socijaldemokrate trpe člana koji se tokom izborne kampanje šeta u majici demohrišćana.“