Mađarska: Novinari neće da ćute

Radijski voditelj Atila Mong bio je prvi koji je pre tri godine reagovao na novi zakon o medijima koji je donela mađarska vlada. Njime su uvedene stroge kontrole izveštavanja, a odluku o tome da li će se i kako o nečemu pisati ili govoriti donosi posebno kontrolno telo koje se sastoji od članova vladajuće stranke. Već sledećeg jutra nakon objavljivanja ovog zakona, 21. decembra 2010, Atila Mong započeo je svoju emisiju na državnoj stanici Kosuth Radio – minutom ćutanja. Komentari najnovijeg zakona su ionako bili zabranjeni. S posla je otpušten još istog dana. „Kada smo 1989. godine na ulicama Budimpešta protestovali za uvođenje demokratije u našu zemlju, nisam mogao ni da zamislim da ću 20 godina kasnije kao novinar biti suočen s tako antidemokratskim i represivnim zakonom o medijima“, kaže Mong.

Atila Mong je doduše najpoznatiji primer među žrtvama ovog zakona, ali svakako nije jedini. Proteklih godina su u Mađarskoj stotine novinara, urednika i reportera u državnim stanicama ostali bez posla jer su imali šta da kažu o slobodi medija. Privatni mediji još se doduše održavaju u životu, ali uz puno muke. Recimo Klubradio (naslovna fotografija) pokušava već duže vreme da na sudu produži licencu za rad, a ako je i dobije veliko je pitanje hoće li uopšte moći da je plati. Osim toga, vlada vrši veliki pritisak na njihovu klijentelu koja na ovom radiju reklamira sebe ili svoje proizvode. Kako se čini, članovi redakcije Klubradija imaju trenutno samo jedan cilj – nekako izdržati i preživeti do sledećih parlamentarnih izbora u proleće 2014. godine.

I strani novinari na meti

Štefan Ožvat situaciju u Mađarskoj prati iz Beča gde radi kako dopisnik nemačkih javnih servisa. Pritisak mađarske vlade osetio je na sopstvenoj koži. „To ide tako da se recimo jedan državni sekretar pojavi na malom ekranu, navede naša imena i počne o nama da govori neistine i gluposti“, kaže on. Međutim, Ožvat i njegove kolege uspeli su da se odbrane od svih napada i trenutno je situacija malo opuštenija. „Pa ne mogu nas optužiti samo zato što širimo loše vesti. Te vesti potiču od mađarske vlade, ona ih stvara, mi samo o tome izveštavamo, sviđalo se to toj vladi ili ne. S time mora živeti svaka vlast.“ Ožvat dodaje da grub odnos prema medijima pokazuje i do koje mere su konzervativni moćnici u toj zemlji paranoični. „Oni se koriste i teorijama zavere. Nas su recimo proglasili produženom rukom mađarskih levičara“, objašnjava ovaj dopisnik.

No, uprkos tome, on upozorava i na opasnost od nesporazuma i netačnih informacija koje kruže medijima prema kojima se na primer u Mađarskoj više uopšte ne može slobodno pisati o nekoj temi. To je i dalje moguće, pre svega na internetu, ali pitanje je naravno – ko to čita? Radio i televizija, mediji koji dopiru do većinskog stanovništva, nalaze se u potpunosti u rukama vladajuće stranke upravo zahvaljujući pomenutom zakonu. Osim toga, u njegovom okviru, 2011. godine osnovano je i telo za kontrolu medija koje stanicama može oduzimati licence za rad i kažnjavati „neposlušne“. Iako je na pritisak iz Brisela mađarska vlada morala malo da promeni i ublažiti ovaj zakon, u praksi se nije promenilo gotovo ništa.

Za ideje nedostaje novca

Posebnu pažnju iz inostranstva dobija već spomenuti privatni Klubradio. Mađarska vlada pokušava već dve godine da ukine ovu radijsku stanicu i služi se svim mogućim birokratskim oružjima. Uzalud, Klubradio i dalje radi, ali se u međuvremenu nalazi pred finansijskim slomom. Ovaj radio istovremeno nije jedina stanica kojoj je potrebna finansijska pomoć. „U Mađarskoj još uvek ima mnogo angažovanih novinara koji rade nezavisno, bez obzira rade li za neku privatnu stanicu ili nevladinu organizaciju. Postoji isto tako čitav niz novih inicijativa i modela koji se mogu finansirati iz privatnih donacija. Upravo na ovom području se stvara nova infrastruktura koju se isplati podržavati“, kaže Atila Mong. I Štefan Ožvat poziva na podršku novinarima koji u Mađarskoj pokušavaju da rade pošteno, te traži da se na premijera zemlje Orbana vrši još jači politički pritisak, pre svega od strane Brisela, na koji u Budimpešti u međuvremenu gledaju kao na bezubog tigra.

Mong u međuvremenu živi u Berlinu gde radi kao onlajn-novinar. Kaže da mu niko ne može zabraniti da govori budući da zapravo može da radi bilo gde na svetu. Redovno posećuje Mađarsku i naravno, njegova je najveća želja da se tamo jednog dana sasvim vrati. „Želim da doživim dan kada će mađarski mediji biti opet potpuno slobodni. Dan kada će ekonomski stajati na čvrstom tlu te tako moći da rade još nezavisnije nego ranije“, zaključuje Atila Mong.

Autorke: Rikarda Ote / Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanja Rujević