Ljubazni konkvistadori iz Alemanje

U komentarima nadregionalnih i visokotiražnih dnevnih listova primetno je često izvlačenje paralela između uspešne fudbalske i uspešne političke strategije Nemačke. Malo ko je propustio da u tom kontekstu pomene i kancelarku Angelu Merkel: fudbalsko-političke sinergije su umećem komentatora pretvorene u poruku koja glasi dobri smo, dobro nam ide, osvajamo svet.

„Hajde, hajde, ostavite još neki dan nemačku zastavicu na svom automobilu, još ne skidajte navlake u bojama nemačke zastave sa retrovizora – nek svi vide koliko ste ponosni na ovu sjajnu ekipu, na Jogija Leva i njegove šampione sveta“, piše komentator internet-portala Špigel onlajn, znajući da slavlje neće večno trajati: „Fudbal, do malopre najvažnija stvar na svetu, ponovo će se vratiti u okvire Bundeslige… Možda ste u nekoj pauzi između dva poluvremena, između analiza utakmice i reklame za Koka-kolu, primetili da, dok se veliki deo stanovnika našeg sveta nalazio u fudbalskom delirijumu, taj svet nije postao ni bolji ni miroljubiviji“.

Autor u nastavku nabraja sve velike krize, od Iraka, preko Sirije i Bliskog istoka, do mogućeg (ponovnog) bankrota argentinske države, i konstatuje da se za njih – niko ne interesuje, te da bi bilo suviše očekivati da se interesovanje za takve probleme sada poveća. „Ali, možda postoji još nešto; možda će posle ovih utakmica ostati činjenica koju bi stanovnici ove zemlje još jednom mogli da ponove sebi pre nego što ponovo počnu da gunđaju o svom poslu, porezu i kirijama: ide nam prokleto dobro, nama, šampionima sveta.“

Komentator lista Frankfurter algemajne cajtung se povodom trijumfa na Mundijalu zamislio nad nemačkom istorijom. On smatra da godine kada su Nemci postajali svetski pravci u fudbalu (1954, 1974, 1990. i 2014) zapravo simbolizuju „etape i prekretnice“ nemačke posleratne istorije: „Posle Berna smo opet bili neko. Dvadeset godina kasnije, svetski šampion je postala zapadnonemačka ekipa koju je pre toga uspela da pobedi samo ekipa Istočne Nemačke. 1990 je nastupila skoro ujedinjena Nemačka, osvojila titulu, ipak ne ostavši nepobediva. A šta simboliše 2014? – Možda pre svega jednu zrelu i, bez obzira na sklonost ka gunđanju, sobom zadovoljnu Nemačku – kako na fudbalskom terenu tako i u politici. Ponovno ujedinjenje nije svuda i odmah donelo cvetne pejzaže. Ali, to ujedinjenje je, i pored nekih problema i udaraca, postalo uspeh o kome svet govori da tako nešto mogu da postignu samo Nemci – politički i finansijski.“

„Slično se“, nastavlja autor teksta, „govori o Nemačkoj kada treba da se osnaži i usmeri ponešto posrnuli proces evropskog ujedinjenja. Kancelarka Angela Merkel je na tom polju postala politički plejmejker a da to ni njoj, ni njenoj zemlji, nije postalo preveliki teret. Nemačka s merom upotrebljava svoju snagu – i kada sledi svoje ciljeve i kada zastupa svoje interese. Niko ne treba da se brine da će Berlin pregaziti ostatak Evrope kao što je nemačka reprezentacija pregazila tim Brazila. Za mnoge Nemce, političko, finansijsko i vojno angažovanje u inostranstvu ide malo predaleko. Nekome su za isticanje zastave sasvim dovoljni i međunarodni fudbalski turniri. Ali, nemačko samopouzdanje ne zavisi od ishoda takvih turnira. Poraz u finalu ne bi značio nacionalnu katastrofu. Ali i mi Nemci volimo da ujutro ustajemo iz kreveta sa osmehom (Manuel Nojer). A lepo je i to što, zahvaljujući ekipi, svet tu i tamo čak i uzvraća osmeh.“

„Ljubazni konkvistadori iz Alemanje“, naslov je komentara koji je objavio list Zidojče cajtung. „Nemačka jedanaestorka je u Južnoj Americi delovala kao savršen ambasador. Posetioci iz daleke Evrope su u Brazil došli kao konkvistadori, ali osvajajući tu zemlju pokazali su uzdržanost, saosećajnost i manire. Sada izgleda da mnogi latinosi žele da budu pomalo i Nemci […] Nemački imidž u Južnoj Americi je jasan. Nemci u Brazilu ili Argentini u pravilu važe kao radišni i dobro organizovani, ali i kao hladni i kruti, pri čemu upada u oči njihova ljubav prema školama plesa ili jezika. […] S druge strane, još uvek je prisutan utisak da ljudi iz zemlje pesnika, mislilaca, graditelja automobila, proizvođača piva, vozača Formule 1 i fudbalskih šampiona sveta, sa svojim jezikom punim suglasnika rado preuzimaju komandu… Trenutno to čini Angela Merkel u Evropi a reprezentacija – na fudbalskom terenu. […] Ovo kao da je bila druga invazija posle portugalskih osvajača. Ali, gle – novi konkvistadori su se pokazali kao ljubazni i otvoreni ljudi.“