„Libija se sama uništava“

DW: Gospodine Ditman, izgleda da Libija tone u haos. Kako ocenjujete trenutnu situaciju?

Andreas Ditman: Do pre nekoliko meseci još uvek smo diskutovali o tome da li je Libija propala država ili je država kojoj preti propadanje. Nažalost, u međuvremenu je na to pitanje odgovor poznat, a on glasi da Libija, nažalost, kao država, skoro da više ne funkcioniše. Ta država postoji još samo na karti. Državne organizacije odavno više nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti.

Šta se tačno dešava u zemlji?

Libija se trenutno suočava sa nekoliko sukoba. Jedan od njih je prastari sukob između istočne i zapadne Libije, dakle, između Tripolitanije (regije na severozapadu Libije) i Kirenaikae (istočna, obalska regija Libije). To je konflikt između, delom islamistički nastrojenog istočnog područja, protiv većeg dela zapadnog područja koje, opet delom, zastupa sekularne vrednosti.

Po toj liniji su dakle nastali i drugi konflikti?

Da. U Libiji postoji veoma stara veska opozicija koja datira još iz vremena italijanske okupacije. Tada su pripadnici te opozicije važili za slobodne, verske borce. Danas bi takve pokrete ocenili kao „islamističke“. Članovi te opozicije uglavnom su sa istoka Libije. Tokom Gadafijeve vladavine oni su bili njegova opasna opozicija. Gadafi je u većem delu zemlje uveo šerijat i sprovodio mnoge islamske zakone. Međutim, verskim fanaticima to nije bilo dovoljno. Ti motivi, kao i ideološka orijentacija u spomenutim regionima, prisutni su i nakon revolucije.

Sukob je sada ponovo zategnut…

Zato što tadašnji vođa među mladima, koji su dosta radikalniji, više nema veliki ugled. Mladi više slede ideologiju „Islamske države“ – teže geografski neograničenoj vladavini islama. Mnogi od njih su se u redovima „Islamske države“ borili u Siriji i Iraku. Oni sanjaju o osnivanju kalifata i na libijskoj teritoriji. Istovremeno, radi se o religioznom, političkom i generacijskom konfliktu. Vera kod mladih igra veoma veliku ulogu. Ona nije nikakav plašt pod kojim se kriju neki drugi interesi.

Sve se češće čuje da se bivši članovi Gadafijevog režima pridružili džihadistima. Da li je to tačno?

Da. Isto se događa i u Iraku gde se bivši verni Sadamovi saradnici priključuju „Islamskoj državi“. Oni to ne rade iz ideoloških razloga, već da bi iskoristili haos u sopstvenu korist. Opozicije u te dve države, u Iraku i u Libiji, danas sarađuju. Doduše, to je savez na određeno vreme. Cilj te dve grupe jeste da spreče formiranje države po uzoru na zapadnu demokratiju.

Kako vidite budućnost zemlje? Da li se Libija uopšte više može razviti u prosperitetnu državu?

Osnovni uslovi za razvoj Libije veoma su dobri. Od svih šest zemalja koje je zahvatilo „arapsko proleće“, Libija ima najbolje preduslove. U zemlji živi relativno mali broj stanovnika, oko šest miliona. Država ima naftne zalihe koje su dovoljne za narednih šest i po decenija. Međutim, vlada radi na veoma skromnom nivou. Državne strukture izgubile su kontrolu nad nekim delovima zemlje. Tako se recimo južni deo zemlje više uopšte ne može kontrolisati. Vojska je takođe oslabljena. Jedan od razloga jesu sukobi sa paravojnim formacijama. To je povezano i sa napetostima između zapadne i istočne Libije. Obrazovanje i zdravstvo su trenutno zanemareni. Paravojne formacije podrivaju političke uspehe, kao što je sprovođenje demokratskih izbora. Ako se oni ne slažu s izbornim rezultatima i ako ih ne priznaju, onda svoje ideje pokušavaju da nametnu silom.

To znači da se Libija sama uništava?

Da. Naravno da su i spoljni faktori doprineli relativno brzom svrgavanju s vlasti Muamera el-Gadafija, ali ono što se Libiji trenutno dešava jeste donekle „domaća radinost“, dakle odgovornost leži u njihovim rukama. S obzirom na trenutni razvoj situacije ne može se uvek ukazivati na spoljne uticaje. Trenutno Libijci sami uništavaju svoju zemlju.

Andreas Ditman je profesor za antropogeografiju na Institutu za geografiju univerziteta Gisen.