Lekari kao pomoćnici smrti?

Lekar na noćni stočić pacijenta – neizlečivo bolesnog, umirućeg – stavlja smrtonosnu dozu leka, a pacijent sam, svojom voljom, tu dozu unosi u telo. Tu je u pitanju samoubistvo, a prema nemačkom zakonu, lekar se ne može pozvati na odgovornost. Ipak, zbog etičkih pravila lekarske komore, takav lekar može ostati bez dozvole za rad. Stoga skoro niko ne želi da olakša muke pacijentima na umoru pa makar ti pacijenti to izričito zahtevali. Onima koji žele da prekinu bolno iščekivanje smrti ostaje da odu u Švajcarsku ili Holandiju, gde je pomoć pri umiranju (ne treba pomešati sa eutanazijom!) legalizovana i u nekoj meri čak komercijalizovana.

Bundestag je juče (13.11.) imao generalnu debatu o toj temi čiji je pravac iznenadio mnoge. Formirano je naime pet poslaničkih grupa (nezavisno od partije) od kojih je svaka podnela predlog. Samo jedan od pet predloga (iz grupe koju čine poslanici Levice i Zelenih) predviđa legalizovanje pomoći pri umiranju, dok svi ostali tu pomoć – na ovaj ili onaj način – odbacuju. Ipak, jedna grupa poslanika predlaže da se zakonom omogući da lekar po svojoj savesti odlučuje i da zbog toga ne sme da snosi posledice. Nijedan značajni nemački list nije propustio da u jutrošnjem izdanju prokomentariše debatu, a svi odreda hvale činjenicu da se u parlamentu tako otvoreno i emotivno govorilo o životu i smrti te da se poslanici nisu vodili partijskim knjižicama („zvezdani trenutak Bundestaga“ – Vestfalenpost).

„U odnosu jednog društva prema smrti pokazuje se i odnos prema životu“, piše ugledni Frankfurter algemajne cajtung. „Stoga ubedljiva većina poslanika ne može da prihvati zakonsko rešenje koje bi eksplicitno formulisalo dozvolu za pomoć pri umiranju. Većina istovremeno zna da treba očuvati sivu zonu u kojoj lekari deluju kod posebno tragičnih graničnih slučajeva. Međutim, postoji opasnost da bi otvaranjem prostora za slobodnu lekarsku odluku pomoć pri umiranju bila praktično institucionalizovana. To bi uništilo odnos poverenja lekara i pacijenta, jer bolesnik ne bi znao kada bi lek mogao da vodi u smrt“, piše list. Zaključuje se da zakonodavac ne može otkloniti ovu nedoumicu.

Hesiše niderzeksiše algemajne (Kasel) navodi glavni argument protiv pomoći pri umiranju: „Već debata o asistiranom suicidu može imali posledice. Ako institucionalizujemo pomoć pri umiranju, otvaramo vrata društvu u kojem će puka želja za životom morati da se pravda. Strah nije dobar savetodavac. Bol, slabost i upućenost na druge neodvojivi su deo ispunjenog života, baš kao i radost, snaga i samostalnost. Ispravan odgovor na sve duži životni vek nije pomoć za umiranje, nego pomoć pri bolovima onih koji umiru prirodnim putem.“

Veclauer noje cajtung zastupa sasvim drugačiji stav: „Medikament može okončati samrtne bolove – ali taj argument je nepotpun. Jer bol je samo jedan aspekt umiranja. Drugi je strah ljudi da bi mogli da postanu biljke koje vegetiraju samo zahvaljujući pomoći drugih. Pomoć pri umiranju bi sačuvala osnovno ljudsko pravo. Ustav, član 1, stav 1: Ljudsko dostojanstvo je neotuđivo.“ U tom tonu je i komentar Algemajne cajtunga (Majnc): „Neki kažu da je patnja deo života, da bez patnje nema ni sreće. Ta filozofija ispušta iz vida činjenicu da patnja može imati neslućene razmere. Tada samo brza smrt donosi spas.“

Svi poslanici su se založili i za pojačanu palijativnu negu i proširenje hospicija – bolnica za umiranje. Noje osnabriker cajtung ukazuje da u Nemačkoj svake godine umre 870.000 ljudi, mnogi od njih u strašnim bolovima. „Veliki je zadatak smanjiti patnju ovih ljudi. Stoga je zapanjujuće da je Savezna vlada tek sada razvila koncept za palijativnu negu koja bi obuhvatila čitavu zemlju.“ To kasno paljenje kada je u pitanju nega pri umiranju sa sarkazmom komentariše Nirnberger nahrihten: „Umirući do sada nisu imali svoj lobi, ionako posle smrti više ne mogu da se žale.“