Latinoameričke lekcije za Atinu

Kako rešiti problem prevelikog državnog duga? „Latinska Amerika je i bez svoje volje tu dobila ulogu učitelja“, smatra ekonomist Rolf Langhamer iz Instituta za svetsku ekonomiju (IfW) u Kilu. Krajem osamdesetih godina 20. veka se uvidelo da se problem prevelikih državnih dugova ne može samo rešiti prilivom svežeg novca. „Problemi su dublji i državni dug je bio previsok. U istoj situaciji smo sada na prostoru Evrope“, smatra ovaj ekonomista.

Langhamer je tada bio savetnik međunarodnih organizacija poput Svetske banke, Evropske unije, a savetovao je i nemačka ministarstva. Zato se dobro seća dužničke krize koja je krajem prošlog veka potresala Južnu Ameriku. Od Meksika pa sve do Čilea je Međunarodni monetarni fond bio pojam za brutalno sprovođenje mera štednje koje su vodile do osiromašenja čitavih slojeva društva. Nemački ekonomista se seća da se „tad čak govorilo da MMF ždere malu decu“.

Kriza je počela iluzijom: Latinska Amerika je dugo bila najbolji klijent MMF-a. Ali kad je onda Meksiko 13. avgusta 1982. kao prva država morao proglasiti svoju platežnu nesposobnost, odjednom se sve promenilo. Kamate na kredite su eksplodirale, a zemlje toga kontinenta su praktično bile isključene sa svetskog tržišta novca. Argentina je 2001. objavila državni bankrot, Brazil je godinu dana kasnije tražio hitnu pozajmicu MMF-a kako bi zadržao likvidnost, 2008. je i Ekvador morao da reprogramira svoje dugove.

Život na kredit

U međuvremenu se stanje potpuno promenilo: sada nisu zemlje Latinske Amerike najveći dužnici na svetu, nego su to razvijene zemlje – i to ne samo po volumenu, nego i po udelu duga u BDP-u. Prema podacima istraživačkog odeljenja Dojče banke, od 2000. do 2012. državni dug deset najvećih zemalja u razvoju se smanjio sa 50 na 25 odsto njihovog BDP-a, dok se dug sedam najrazvijenijih zemalja grupe G-7 popeo s 80 na čak 110 odsto BDP-a.

Rolf Langhamer smatra da nam je dužnička kriza Južne Amerike dala dve važne pouke: Prvo, pre nego što se nekoj zemlji nameću finansijski programi, mora se proveriti kakav će socijalni učinak oni imati. I kao drugo, za sve reforme treba mnogo više vremena. „Potcenili su se problemi preraspodele imetka koji su bili izazvani kratkoročnim programima stabilizacije MMF-a i Svetske banke“, kaže Langhammer. Ali i on upozorava da je MMF u međuvremenu naučio važnu lekciju iz tih grešaka. Centrala MMF-a sada zemljama daje znatno više vremena za sprovođenje strukturnih reformi, a povrh toga se kod svake mere postavlja pitanje da li ona povećava bedu u toj zemlji. „To pre nije bio slučaj“, priznaje ovaj ekonomista.

I zajmodavci su krivi?

Nakon bolnih iskustava ne čudi da se mnogi u Latinskoj Americi još uvek naježe već kad čuju akronim MMF. Utoliko je i predsednik Ekvadora Rafael Korea gotovo automatski iskazao solidarnost s Grčkom kad se ona našla u nevoljama i ponudio novoj vladi u Atini podršku u pregovorima s poverenicima. Jer Ekvador je prošao čistilište MMF-a i zahvaljujući reprogramiranju dugova smanjio rate kredita koje treba da plaća i tako smanjio pritisak na državni budžet i javne izdatke.

„Evropske banke su se kod davanja kredita Grčkoj pravile kao da ne znaju da je državni deficit Grčkoj gotovo tri puta veći nego što je priznavala tamošnja vlada“, pisao je Korea još u decembru 2013. u jednom prilogu u listu Le Monde Diplomatique. „Opet se kritikuje problem prevelikih dugova bez da se i spomene drugu stranu medalje: prevelika ponuda kredita. A nema ni traga nekakvoj odgovornosti na svetskom tržištu kapitala.“

Langhamer nije tako borben kao ovaj južnoamerički političar. Sasvim suprotno od toga: krizu u Grčkoj povezuje s nadom u nekakav obrt jer se bankrot jedne zemlje kao što je Grčka još nije dogodio. „Grčka je slučaj za sebe. Sve dok se i zvanično ne proglasi platežna nesposobnost države, moramo definisati i stvoriti elemente dugoročnog ophođenja s državnim dugom“, smatra on. „Moramo podržati Grčku, između ostalog i reformama u zemljama poverenicama.“