Korak napred ka staroj deviznoj štednji

„Pravda će kad-tad da pobedi. Preživeo sam ja mnogo toga, pa ću i ovo“, kaže 75-godišnji Ismail Ališić čije se prezime pominje u presudi Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje je polovinom jula ove godine potvrdilo prvostepenu presudu u predmetu „Ališić i ostali“ prema kojoj su Slovenija i Srbija obavezne da namire prevarene štediše Ljubljanske banke i Investbanke.

Ljubljanska banka i Invest banka su Ališića, kao i nekoliko stotina hiljada drugi predratnih štediša, privukle visokim kamatama na oročeni novac. „Radio sam i po 12 sati dnevno. Moja supruga takođe. Svaku marku sam po tri puta okretao u ruci i razmišljao da li da je dam u banku koja mi je nudila kamatu od 12 odsto“, priča Ališić koji je svoj gastarbajterski život u Nemačkoj počeo pre skoro 50 godina, prvo u rudniku u Kamp-Lintfortu, a kasnije u Mercedesu u Sindelfingenu.

Nada u pravdu i – advokata

Novac je preko noći nestao, a kada se obratio Ljubljanskoj banci, rečeno mu je da sačeka kraj rata. Rat se završio, a uporni Ališić, kako kaže: „veruje u pravdu i Bešlu“. Bešlo Mujčin je advokat iz Diseldorfa i jedan je od ključnih ljudi u pobedi pred Evropskim sudom za ljudska prava.

„To je pilot-presuda. Ona je konačna i nema potrebe za vođenje drugih postupaka. Slovenija i Srbija obavezane su da mojim klijentima, i svim drugima koji su u istoj situaciji, omoguće da naplate svoju deviznu štednju. Aplikaciju sam podneo 30. jula 2005. godine, a ovo troje klijenata sam izdvojio zbog ekonomičnosti“, kaže Mujčin.

Procenjuje se da je obaveza Slovenije prema prevarenim štedišama u Hrvatskoj i BiH, bez kamata, 400 miliona evra. Srbija se u tom sudskom postupku našla jer je zajedno sa Eminom Ališić i Azizom Sadžakom, vraćanje stare devizne štednje tražio i Sakib Šahdanović, štediša Investbanke, čije je sedište u Srbiji.

Šahdanović će za nekoliko godina u penziju. Početkom 80-ih napustio je Biberovo Polje, opština Gradačac u BiH, i trbuhom za kruhom krenuo u Nemačku. Visoke kamate privukle su tada i Šahdanovića, a on danas nema nikakvo poverenje u banke. „Koliko god da budem imao novca, ne bih ga dao banci. Ulagao bih u nekretnine, jer ih je dosta lakše vratiti u posed nego novac“, priča Šahdanović koji danas živi na relaciji Bosna i Hercegovina – Nemačka.

Ušteđevina za lečenje bolesne ćerke

Presuda je konačna, a odnosi se i na sve ostale štediše banke s područja nekadašnje zajedničke države koje su u istom pravnom položaju kao tužitelji iz BiH o čijem je slučaju presuđeno. Ivan Jurković iz Đakova, u Nemačku je došao sa 33 godine. Danas mu je 77 i čitav radni vek u dijaspori je, kako kaže, proveo u pekari. Tako je dočekao i penziju da da „nije mogao ni da zamisli šta bi moglo da mu se desi s ušteđevinom“.

Jurković se obraćao predstavnicima Ljubljanske banke u kojoj je štedeo novac. Obraćao se i molio ih da mu isplate ušteđevinu kako bih platio lečenje sada već četrdesetogodišnje ćerke. „Moja ćerka je već imala 23 operacije. Zadnja je trajala od pola osam ujutro do četiri sata poslepodne“, uplakanim glasom priča Jurković koji dodaje da planira da se obrati i visokoj predstavnici za nasledstvo u Ministarstvu spoljnih poslova Slovenije Ani Polak-Petrič.

Ponovo „lov“ na štediše

Ališić, Šahdanović, Jurković i Mujčin nadaju se da će presuda biti brzo sprovedena. „Samo korektnim, konkretnim i konstruktivnim radom možemo doprineti da se ta presuda sprovede“, navodi Mujčin i objašnjava: „Opunomoćenici bi svoje interese trebalo da stave u drugi plan. Potrebno je pokušati da se ljudima pomogne. Istovremeno, potrebno je da pomognemo i Sloveniji i Srbiji. Poznata nam je nezavidna ekonomska i finansijska situacija u tim državama“.

Mujčin onima koji imaju staru deviznu štednju savetuje da nipošto ne bi trebalo da je prodaju. Naime, bilo je slučajeva da su je ljudi prodavali čak i za polovinu vrednosti. On kaže i da bi trebalo da pripaze na to kome dalje poveravaju zaštitu svojih interesa.

„Mnogi su mi nudili pomoć, ali su odmah tražili novac. Jedino Mujčin nije tražio novac unapred“, kaže Sakib Šahdanović koji, pored toga što je izgubio poverenje u banke, pomalo gubi poverenje, kako navodi, i u ljude. Mujčin poziva sve punomoćnike da mu se jave kako bi pokušali da organizuju, odnosno da na jedno mesto sastave dalje aktivnosti neophodne u cilju interesa zaštite štediša i sprovođenja presude.

Trenutno je pred Evropskim sudom za ljudska prava više od 1.650 sličnih zahteva koje je podnelo 8.000 osoba. Inače, procenjuje se da oko 350.000 ljudi ima staru deviznu štednju.