Ko u Libiji drži konce u rukama?

Tri godine nakon početka pobune protiv Moamera el Gadafija, Libija kao da je ponovo stigla – do nule. Ta država još uvek nema ustav, njena vlada nije u stanju da dela. Najnoviji haos počeo je u petak (16.5.) kada su pobunjeni vojnici pod komandom bivšeg general-majora Halife Haftara na svoju ruku napali radikalne islamske brigade u Bengaziju. U toj borbi je poginulo najmanje 75 ljudi. U nedelju (18.5.) nemiri su se proširili i na prestonicu Tripoli; ponovo je bilo mrtvih i ranjenih kada su paravojne grupe ušle su parlament. Izgleda da nijedna stranka nije dovoljno jaka da sama preuzme vlast.

Ko je Halifa Haftar

Halifa Haftar je bio komandant oružanih snaga za vreme Gadafija. Krajem 80-ih godina, napustio je Gadafija i odselio se u SAD. Tamo se priključio opoziciji u egzilu. Kada je počele revolucija u februaru 2011, vratio se u Libiju i pomagao borcima koji su organizovali vojni otpor u Bengaziju. „Bio je jedan od najvažnijih vođa pobunjenika koji su se borili protiv Gadafija“, kaže Ginter Majer iz Centra za arapske studije u Majncu. Iz vremena Haftarovog boravka u SAD potiču i priče o njegovim kontaktima sa tajnom službom CIA. Prema informacijama novinske kuće Al Arabija, Haftara u borbi protiv islamista u Libiji podržavaju i Saudijska Arabija i Egipat.

Haftar je bio deo stalnih borbi za vlast u armiji. U novoj Libiji je, prema prvobitnim planovima, on trebalo da se bavi obnovom vojske. To je sprečeno donošenjem takozvanog izolacionog zakona u leto 2013, koje su iznudile paravojne grupe držeći parlament pod opsadom. Prema tom zakonu, oni koji su za vreme Gadafija imali državne funkcije, više ne smeju da budu ni na jednoj takvoj funkciji ili političkoj poziciji. To se odnosi i na one koji su dali značajan doprinos svrgavanju Gadafija – pa i na Haftara. „On je smatrao da je novim zakonom bačen preko palube“, kaže stručnjak za Libiju Ginter Majer.

Ko su Haftarovi saveznici?

U februaru je Haftar u jednom govoru preko televizije zapretio da će upasti u parlament koji smatra ilegalnim. Istovremeno, osnovao je Generalnu komandu Libijske armije za spas nacije. Ubrzo zatim uspelo mu je da osvoji dve vojne baze na istoku zemlje. Neke naoružane plemenske grupe su mu se pridružile da bi se borile protiv islamista u Bengaziju. Uz to je imao i podršku uticajne naoružane grupe Sintan iz Tripolija. Tako su oni zajednički zauzeli parlament. „Trenutno se zemlja deli na pristalice Haftara i pristalice članova vlade“, objašnjava Ginter Majer iz Centra za arapske studije. On dodaje da je trenutno teško proceniti koliku podršku Haftar zaista ima. On i njegovi borci ne vide sebe kao paravojsku, već kao deo nacionalne armije.

Na sledećoj strani pročitajte koje ciljeve sledi Haftar, a kakav uticaj ima vlada.

Koje ciljeve sledi Haftar sa svojom Generalnom komandom?

Haftarova Generalna komanda se, kako tvrdi, bori protiv ekstremnih paravojnih grupa i poslanika koji ih podržavaju. Ona je cilj sebi postavila progon svih takvih grupa i njihovih pomagača iz zemlje. Pošto prelazna vlada tokom tri godine nije uspela da stvori delatnu, ujedinjenu i jaku armiju, u Libiji je nastao vakuum moći koji su islamisti iskoristili za sebe.

Nakon zauzimanja parlamenta, šef vojne policije, Mohtar Fernana, koji se priključio Haftarovim ljudima, poslao je građanima Libije poruku koja je glasila: „Libijski narod neće dozvoliti da njegova zemlja postane stecište terorista i ekstremista“. On je dodao da je parlament raspušten i da će novoizabrana komisija početi sa pisanjem ustava. Haftarov udar na islamiste na istoku zemlje je – zbog nemoći armije u povoju – propraćen određenim simpatijama. Posmatrači zato ne isključuju mogućnost da on dobije još veću podršku – ukoliko bude imao uspeha. Haftar je još prošlog proleća pokušao da svrgne tadašnju vladu – bez uspeha.

Koliki uticaj ima prelazna vlada?

Tokom tri godine koje su protekle od svrgavanja i ubistva Gadafija, nije uspostavljena ravnoteža vlasti između pojedinih gradova, plemena, regiona i centralne vlade. Za vreme revolucije nastalo je mnogo lokalnih centara moći u kojima su se gradovi i plemena – uz delimičnu podršku lokalnih paravojniih grupa – međusobno borili za političku i ekonomsku prevlast. Autoriteti lokalnih veća razlikuju se već prema tome gde se nalaze. Prelaznoj vladi dosad nije uspelo da uspostavi kontrolu nad mnogobrojnim naoružanim grupama i plemenskim paravojskama.

Te grupe dobijale su novac i oružje da bi se potčinile nacionalnoj armiji, ali umesto toga, one su postavljale sve više zahteva i jačale svoje pozicije – a nisu se priključile nacionalnim snagama bezbednosti. „Vlada je nemoćna. Zemljom vladaju rivalske paravojne grupe“, kaže Ginter Majer. Prelazni predsednik Abdulah al Tini je još uvek na funkciji, ali premijer je još pre nekoliko nedelja najavio da će podneti ostavku jer naoružane grupe prete njemu i njegovoj porodici. Njegov naslednik, Ahmet Majtijeg, mora najpre da formira novu vladu da bi uopšte mogao bilo šta da započne.

Od Libije je već potekla opasnost za susedne zemlje. Zbog svrgavanja Gadafija i vakuuma vlasti koji je zbog toga nastao, islamističke snage u Tunisu, Alžiru i Maliju su ojačale, jer one dobijaju oružje preko Libije. Ginter Majer prenosi da prema navodima egipatske tajne službe u Libiji postoji i logor Al Kaide za obuku islamističkih boraca.

Šta može da učini Zapad?

Vlada SAD strahuje da bi Libija mogla da postane centrala međunarodnog terorizma. „Haftar i američka vlada imaju zajedničke interese, ali nije poznato da li su imali i direktne razgovore“, prenosi Majer. Na Siciliji se američka mornarica već nalazi u pripravnosti, a na granicu sa Libijom je poslato i 5.000 vojnika iz Tunisa.

Na međunarodnoj konferenciji o Libiji održanoj početkom marta u Rimu, nemački ministra spoljnih poslova i njegov francuski kolega Loran Fabijus obećali su Libiji podršku u obezbeđivanju skladišta sa oružjem. Ginter Majer na to gleda sa skepsom: „S obzirom na trenutne odnose snaga, ne vidim mogućnost podrške vladi kojoj tri godine nije uspelo da formira nacionalnu armiju u koju može da se pouzda. Vlast je krajnje rascepkana“. Ovaj stručnjak kaže i da su veće količine oružja prebačene preko granice - ili se već nalaze u rukama različitih paravojnih grupa u zemlji.