Ko su dobitnici Alternativne Nobelove nagrade?

Deda turskog pokreta za zaštitu okoline

Hajretin Karaca želeo je samo da fotografiše nekoliko stabala i biljaka. Na zapadu Turske, u Kozaku, u potrazi za rudnicima zlata, jedan preduzetnik, navodno je planirao da poseče hiljade stabala. Karaca je otišao na lice mesta kako bi se uverio u istinitost tih navoda. I odjednom se pored njega zaustavio automobil iz kojeg je izašla grupa muškaraca. Pretili su mu i pokušali da ga uplaše – mestu na kojem se nalazio, bez dozvole nije smeo da priđe. Hajeretinu Karaci je tada, 2010. godine, bilo 88 godina. Ceo slučaj završio je na sudu, a optužbe protiv njega su tek nedavno, pre nekoliko nedelja, odbačene. U Turskoj očigledno još uvek nije sasvim bezopasno angažovati se na planu zaštite okoline, bar ne u onim slučajevima kada aktivisti za protivnike imaju velike koncerne.

Hajretin Karaca bio je nekada i sam industrijalac, vlasnik jednog uspešnog preduzeća za proizvodnju tekstila. Promena u njegovom životu nastupila je 70-ih godinama prošlog veka tokom putovanja po Turskoj. Razmere uništavanja okoline zbog pogrešnih postupaka zemljoradnika zaprepastile su ga isto kao i odumiranje šuma, retkih biljaka i erozija tla. I odlučio je da nešto uradi. Dokumentovao je štete na koje je nailazio i o tome izveštavao kako političare tako i društvo uopšte. Sakupljao je mladice retkih stabala i biljaka i posadio ih u Istanbulu. Danas u njegovom vrtu raste više od 14.000 biljaka raznih vrsta od kojih se mnoge mogu naći samo u Turskoj. Njegova bašta otvorena je za posetioce. To je takoreći i bila njegova ideja – informisati i na neki način obrazovati široku javnost.

Ali to nije bilo sve. Početkom 90-ih godina prošlog stoleća, Karaca je, zajedno sa još jednim kolegom, osnovao fondaciju TEMA kako bi izvršili još veći pritisak na političare kada je reč o zaštiti okoline. Danas njegovu fondaciju podržava i potpomaže više od 450.000 volontera, među njima i mnogi mladi. Koliki je njihov uspeh pokazuju i najnovija ispitivanja javnog mijenja koja pokazuju da čak dve trećine turskog stanovništva smatra da je erozija tla ozbiljan i akutan problem.

Hajretin Karaca danas ima 90 godina i još uvek je aktivan. Redovno nastupa i na televiziji (kako na državnim programima tako i u emisijama njegove sopstvene televizijske postaje), odlazi u škole, informiše i diskutuje o problemima vezanim za zaštitu okoline.

Lekarka siromašnih

Sima Samar imala je 22 godine kada je njen suprug, zajedno s trojicom svoje braće i 60 drugih članova porodice, nestao. Nestali su iznenada i više se nikada nisu pojavili. Bilo je to kasnih 70-ih godina, u vrtlogu rata u Avganistanu. Nešto kasnije, Samar je na univerzitetu u Kabulu upisala medicinu. Međutim, samo nekoliko meseci nakon što je završila školovanje morala je da pobegne iz svoje zemlje u Pakistan.

Sima Samar sveukupno je u egzilu provela 17 godina. Kao mlada lekarka radila je prvo dugi niz godina u jednom avganistanskom izbegličkom logoru. U pakistanskom gradu Kveti, na granici sa Avganistanom, osnovala je 1987. godine prvu bolnicu za avganistanske žene i decu. Dve godine kasnije usledilo je osnivanje organizacije Šuhada koja danas upravlja sa više od stotinu škola, 15 bolnica i ambulanti kako u Pakistanu tako i u Avganistanu.

Nakon što su američke vojne snage ušle u Avganistan 2001. godine, Sima Samar se vratila u domovinu i postala ministarka za ženska pitanja u tadašnjoj prelaznoj vladi. Ali već 2002. godine podnela je ostavku i preuzela funkciju predsednice nezavisne Komisije za zaštitu ljudskih prava u Avganistanu. Zbog svojih otvorenih i kritički intoniranih izveštaja i izjava, već je mnogo puta došla u sukob sa vladom Avganistana. Uprkos mnogobrojnim pretnjama smrću, Simar ne posustaje i ne odustaje od svojih vizija Avganistana u kojem će biti bolje, pogotovo ženama i deci. „Već je i samo osnivanje i postojanje Komisije za zaštitu ljudskih prava u jednoj kriznoj zemlji poput Avganistana, veliki korak. Mnogi Avganistanci su tek sada saznali da imaju pravo na osnovna ljudska prava“, rekla je u razgovoru za Dojče vele Sima Samar.

Makijaveli nenasilja

Džin Šarp nije želeo u rat, na front. A i zašto bi? Tada mu je bilo 25 godina i upravo je pisao knjigu o miroljubivom otporu Mahatme Gandija. U korejskom ratu ranih 50-ih godinama, mladić iz američkog grada Ohajo nije video nikakvog smisla. Suprotstavio se vlastima i zbog svog uverenja u zatvoru je proveo osam meseci.

Šarp, koji danas ima 84 godine, znao je već u mladim danima da se političke revolucije mogu odigrati i bez upotrebe nasilja. Nenasilje je postalo njegova životna tema. Napisao je mnogobrojne knjige i 1983. godine osnovao u Bostonu institut „Albert Ajnštajn“ s ciljem istraživanja nenasilnih akcija i oblika pokreta otpora. Deset godina kasnije, na tržištu se pojavila njegova najpoznatija knjiga: „Od diktature do demokratije: Nit vodilja oslobođenja“. To delo naišlo je na veliki odek u svijetu. Knjiga je prevedena na više od 30 jezika, a u međuvremenu je postavljena i na internet-stranice gde je svima dostupna besplatno.

Šerp nenasilnu revoluciju opisuje vrlo jednostavnim rečima: bez podrške naroda ni jedna vlada ne može da opstane. Ukoliko nestane te podrške, cela struktura se ruši i propada. U spomenutoj knjizi naveo je više od 200 različitih metoda pružanja otpora. Jedna od njih je, na primer, nošenje simboličnih boja toekom demonstracija. Taj primer preuzeli su aktivisti u Ukrajini tokom „Narandžaste revolucije“ u toj zemlji, a Šarp je prethodno

Sam Šarp je oduševljen mirnim revolucijama u arapskim zemljama. „U Egiptu se na primer, samo tokom jednog jedinog dana okupilo više od miliona ljudi na jednom mestu i svi su ostali mirni. Meni do sada nije poznat ni jedan sličan slučaj u istoriji čovečanstva. Dakle, moguće je organizovati i sprovesti velike demonstracije bez korišćenja nasilja“, rekao je Džin Šarp za DW.

Priznanje u Švedskoj

Osim Hajretina Karace, Sime Samar i Džina Šarpa, ovogodišnji dobitnik Alternativne Nobelove nagrade je i britanska organizacija „Kampanja protiv trgovine oružjem“. Cilj rada te organizacije osnovane 1974. godine jeste zaustavljanje trgovine oružjem. Kako stoji u obrazloženju žirija koji dodeljuje Alternativnu Nobelovu nagradu (Right Livelihood Award), upravo zahvaljujući angažmanu i radu tih aktivista, Velika Britanije smanjila je subvencije za izvoz oružja.

Autori: Klaus Jansen / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković