Katastrofalan bilans tajkunske privatizacije

„Rudi Čajavec“, „Famos“, građevinsko preduzeće „Vranica“, sarajevski „Sarabon“... Lista je dugačka. Tih preduzeća više nema, iako su u bivšoj državi bili giganti u svojoj oblasti. Nestali su neposredno nakon procesa privatizacije, procesa koji je uništio mnoštvo radnih mesta u Bosni i Hercegovini.

Proces je počeo 1998. godine kao model prodaje deonica, što je bilo pogubno za sistem. Većina firmi koje su privatizovane po veoma niskim cenama, pretežno su napuštene nakon što su tzv. investitori podigli kredite, rasprodali imovinu, a radnike poslali na ulicu. I 15 godina kasnije, nema očekivanih efekata.

Fikret Alić iz Agencije za privatizaciju Federacije BiH kaže da su novi vlasnici, nažalost, samo videli imovinu, ali ne i obaveze: „Nisu videli radnike i tu je glavni problem. Zbog toga što nismo mogli da ih kontrolišemo i što su mnogi videli samo imovinu bez obaveza, preduzeća su se našla u takvom stanju kakvom jesu.“

Imovina od 15 milijardi prodata za dve-tri

U Republici Srpskoj je proces privatizacije vodila Direkcija za privatizaciju dok je u Federaciji BiH za to bilo zaduženo čak 11 agencija, deset kantonalnih i jedna krovna. Epilog je 80 odsto uništenih preduzeća, pola miliona radnika na ulici, a njih oko 100.000 nema povezan staž. Izostalo je investiranje, zapošljavanje i nova vrednost, koju su moćnici obećavali. Za razliku od toga, pojedinici su se enormno obogatili i danas taj novac preveli u legalne tokove.

„Imovina koju je popljačkala ova politička garnitura sa kriminalcima i skorojevićima, zaista je ogromna“, kaže ekonomistkinja Svetlana Cenić. Procenjuje se da je vrednost te imovine preko 15 milijardi maraka, a da je prodata za svega dve do tri milijarde, uzimajući u obzir milijardu od prodaje „Telekoma Srpske“.

U BiH se odstupilo od prvobitnog koncepta privatizacije koji je bio baziran na otkupu certifikata. Za razliku od toga ušlo se u formiranje liste strateških preduzeća koja su prodata pod, u najmanju ruku, sumnjivim okolnostima. Ekonomisti smatraju da se proces ne može vratiti na početak i da je svaka priča o reviziji privatizacije apsurdna. Međutim, može se oduzeti imovina svima koji su na nelegalan i netransparentan način učestvovali u privatizacijama: „Sada bi trebalo doneti zakon koji bi definisao da sva krivična dela iz perioda privatizacije ne mogu da zastare“, kaže Siniša Vukelić, urednik ekonomskog portala „Capital“.

Na tom tragu je i SDS-ov zakon o ispitivanju porekla imovine izabranih funkcionera od 1992 godine. Iako je prošao u formi nacrta, izvesno je da neće dobiti podršku u parlamentu u formi predloga, jer bi to bilo kontraproduktivno za vlast.

I 15 godina kasnije, svakodnevni štrajkovi

Armija radnika ostala je bez posla, a gotovo svakodnevno na desetine njih iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine traže svoja prava na ulici, isplatu plata, povezivanje radnog staža.

Najsvežiji primer su radnici tuzlanske fabrike deterdženata „Dita“, osnovane 1977. godine. Ona je privatizovana rešenjem Agencije za privatizaciju Tuzlanskog kantona 2001. godine kada je organizovana kao deoničarsko društvo. Godine 2005, većinski deo kapitala preuzima domaći maloprodajni lanac „Lora“ iz Sarajeva. Radnici su danas u štrajku, prete podizanjem šatorskih naselja jer im se duguje 21 plata, a staž im nije povezan čak četiri godine.

Radnike u borbi za svoja prava predvodi Dževad Mehmedović: „Mi samo tražimo da rešimo ovo. Mi sada ne znam gde smo. Ja sam čitavo vreme govorio da će doći vreme u 'Diti' da će doći ljudi da nose imovinu. Došla je firma koja je radila sa 'Ditom' i imaju napismeno da mogu da nose kompjutere. Počinju da plene imovinu i nas tu nigde više nema“.

Ovo je stvarnost BiH, iako svetlih primera takođe ima. Međutim, i u sindikatima su ogorčeni jer nemaju mehanizam da zaštite radnike, a vlast ne želi da izvrši efikasnu reviziju privatizacije. Velka Odžaković iz Saveza sindikata RS, kaže da je u svim procesima vlast najodgovornija te da je postepeno oživljavanje preduzeća jedino rešenje: „Ali, s obzirom na sadašnje stanje, teško da će biti bilo kakvih pomaka. Zato smo mi išli na program socijalnog zbrinjavanja da ljudi ne bi bili u potpunosti oštećeni, iako su ostali bez svojih radnih mesta.“

Fijasko revizije u RS

Dok je u Federaciji tek nedavno usvojen Zakon o reviziji privatizacije, Vlada SNSD je tokom svog mandata 2006-2010 godine formirala Komisiju za reviziju privatizacije u Republici Srpskoj, kako bi se utvrdili propusti i nelegalna privatizacija u pojedinim preduzećima. Na čelu te komisije bio je kontraverzni Borislav Bijelić, kojeg su mediji dovodili u vezu sa mnogim aferama, te za učešće u velikom broju upravnih i nadzornih odbora pojedinih firmi.

Nakon što je komisija prestala sa radom, posle 70 izveštaja o spornoj privatizaciji koliko ih je Bijelić podnio nadležnim tužilaštvima, nijedan nije završio osuđujućom presudom. Bijelić ni danas ne zna zašto, navodeći primer privatizacije „Vodovoda“ u Modriči koji je privatizovan protivzakonito, pošto je prodato 55 odsto kapitala umesto maksimalnih 20 procenata, koliko je dozvoljeno u komunalnim preduzećima: „Mi smo tu utvrdili nepravilnosti i time su se stvorili uslovi za poništenje te privatizacije, na zakonskoj osnovi. Do dan danas, to se nije desilo“, kaže Bijelić istakavši da razloge treba tražiti kod nadležnih institucija.

U RS je privatizovano oko 700 preduzeća i banaka, od čega je 630 prestalo sa radom. Komisija je Specijalnom tužilaštvu podnela prijave u oko 70 slučajeva u kojima se pred sudom našlo devet osoba. Svi su oslobođeni.

Zakoni (vlast) omogućili pljačku

To govori u prilog tome da, ne samo da niko ne želi poništenje privatizacije u pojedinim preduzećima, već ne želi da sprovede ni reviziju. Nekadašnji prvi sindikalac BiH Edhem Biber (u mandatu od 2002-2008), kaže da su tadašnji zakoni omogućili kriminalcima da sprovedu privatizaciju na sumnjiv način: „Ogromna armija radnika ostala je bez radnih mesta, pojedinci su sprovodili privatizaciju radi kupovanja nekretnina. Mnogi su se obogatili, preuzeli firme, unovčili to što su kupili na takav način i to je to.“

„Borac“ Travnik, „Konjuh“ Živinice, „KTK“ Visoko... Sve su to firme koje ne da nemaju stari sjaj, nego ih nema na mapi proizvodnih kapaciteta Bosne i Hercegovine. Tome su doprineli pojedinici koji su kroz partijska delovanja na vlasti osigurali udeo u velikim firmama koje su kasnije uništili.

Jedan od takvih slučajeva, slažu se stručnjaci je privatizacija naftne industrije u RS, koja je prodata ruskom „Zarubežnjeftu“ za oko 230 miliona maraka. Aktuelna vlast, promenila je Zakon o privatizaciji kako bi se u realizaciju ugovora ušlo direktnom pogodbom. Nakon izmirenih obaveza, Republici Srpskoj je ostalo samo nekoliko miliona. Jedina svetla tačka je prodaja tadašnjeg „Telekoma Srpske“ za neverovatnih 646 miliona evra 2007 godine. Tim novcem danas raspolaže Investiciono razvojna banka RS kroz fondove i kroz ulaganja širom RS. Mnogi smatraju da tog novca (iznos veći za 42 miliona maraka od tadašnjeg godišnjeg budžeta RS) više nema jer se stanje „escrow računa“ (devizni račun za posebne namene) drži u velikoj tajnosti.

Siniša Vukelić kaže da je privatizacija u Bosni i Hercegovini sada zaustavljena, te da je, s jedne strane, razumljiva propast nekadašnjih giganata koji su imali zastarjelu proizvodnju: „Ali interesantno je da je država upropastila ona preduzeća koja su imala ogroman potencijal, poput robne kuće 'Boska', ili neka od preduzeća koja se bave akciznim proizvodima poput Fabrike duvana Banjaluka ili preduzeća iz naftne industrije, gde potražnja za njihovim proizvodima nikada nije padala."

Šta dalje?

Stručnjaci smatraju da bi trebalo hitno pokrenuti pitanje privatizacije „Birča“ iz Zvornika koji je kupila litvanska UKIO grupa pod sumnjivim okolnostima. Vlada RS je, kada je sav novac izvučen, u toj fabrici glinice kupila ostatak kapitala sa namerom da pokrene stvar sa mrtve tačke. Sada se postavlja pitanje da li bi rešenje bilo revizija privatizacije, za koju niko ne zna šta bi donela, ili njeno poništenje. Svetlana Cenić smatra da ni jedno ni drugo ne bi donelo konkretne rezultate: „Šta može da se uradi? Oduzeti imovinu svima onima koji su na nelegalan način učestovali u svemu tome. Neka izvoli svako da dokaže gde su im izvori prihoda u odnosu na imovinu koju imaju. Sve ostalo je podvaljivanje ljudima jer neke stvari ne mogu da se vrate, kao ni radnici.“

Svetlih primera ima, ali ih je u odnosu na propale privatizacije veoma malo. Neki od njih su banjalučki „Celex“, „Vitaminka“ i pomenuti „Telekom“ u RS. U Federaciji BiH su to Cementara u Kaknju, firma „Natron“ iz Maglaja, „Hepok“ iz Mostara te „Unico filter“ Tešanj. U odnosu na propala preduzeća, to je nažalost samo kap čiste vode u prljavom moru privatizacije sprovedene u BiH.

Autor: Dragan Maksimović, Banjaluka
Odgovorni urednik: Ivan Đerković