"Kad vas takve rodi"

Ova tri bića su našu ulicu činili pozornicom nepredvidljivih scena, dijaloga i monologa što su se posle prepričavali i upisivali u sećanja. Živeli su u centru naše nikad posustajuće, uraganske pažnje i trošili svoje dane. Iz ozbiljnije literature poznata je surovost dece ostrvljene na nekog drugačijeg. Nekako sam ubeđen da su i oni nas trebali kao i mi njih.

Pera prugasta pidžama i Žika Pepsi Kola

Pera i Žika su stanovali jedan preko puta drugog u oronuloj zgradi iz čije utrobe je danfala buđ i kiseli kupus. Slučaj ih je sabio ublizu i učinio da se zamrze i ispune život bar nečim. Pera je bio nizak i širok, Žika izdužen i vitak baš kao famozna flaša Pepsi Kole po kojoj je dobio ime i čija je postao replika. Na Peri se odeća borala i gužvala, na Žiki opružala i peglala, nikad ne dosežući dokle treba već dokle može. Pera je skoro uvek nosio pidžamu, a Žika odela,viseća i lepršajuća kao na vetru. Falilo mu je kila da ih popuni.

Zbog kontrastnog izgleda Žika i Pera su često statirali u domaćim filmovima i bez napora nasmejavali publiku. Živojin Pavlović je Žiku u jednom od filmova na nekoliko sekundi postavio za inspektora, a Žika godinama posle nije izlazio iz te uloge. Prepadao je seljake po Kalenić pijaci tražeći im dozvole za rad, a jednom prouzrokovao zastoj u ulici legitimišući vozače. I moj se otac našao u koloni i uredno predao dokumente ne želeći da razbija iluziju. Žika mu je ostao zahvalan.

Otac: „Druže inspektore kakva je bezbedonosna situacija u ulici i okolini“?
Žika: „Sve je pod kontrolom druže Đorđe osim dece. Deca se smeju i bekelje“.
Otac: „Treba li pomoć. Bar dok ne odrastu“?
Žika: „Ma kakvi. Bitange ću sam da sredim. Onog vašeg ako u`vatim ima da pustim pošto smo kolege“.
Otac: „Samo bez protekcije i popuštanja. Svi smo jednaki pred zakonom“.

U šeširu i naočalima, te u odelima za koja se tek izbliza uviđalo da su izlizana i stara mene je Žika zvani Pepsi još podsećao na karikaturalnu i izduženu verziju nobelovca Andrića. Moj drug Mitke će pred svedocima katatonično mirnom, u sebe zakrabuljenom piscu grudvom smaći šešir s glave i uvesti se u istoriju. Budući spomenik je vratio šešir na mesto i nastavio svojim putem. Andrić ovu glupost nije računao u događaje, a decu u ljude.
Ko zna?

Jednog dosadnog letnjeg popodneva povezali smo debelim štrikom kvake Žikinih i Perinih vrata i zalupali po njima. Dozivali smo ih u svoje igre. Kao po komandi dvoje najbliže moguće postavljenih komšija počeše da vuku kvake i pune se besom. Štrik se rastezao ali ne i kidao. Moglo se na njemu svirati. Žika je bio gospodstven, rođeni Beograđanin, a Pera pridošlica, čvrst u odluci da umre tu gde je.

Pera: „Puštaj vrata m... ti j... štrkljavu“!
Žika: „Puštaj ti moja ili ću primeniti silu“!
Pera: „Ma jel čuješ šta ti kažem na ćirilici ćorooooskopeee puštaj breee“!
Žika: „Bez vređanja molim. Ti si visok do mog kurca pa ti ništa ne zameram. Pusti prvo ti kad ti kažem“!

Da uvećamo komediju presekli smo vibrirajući štrik i pobegli. Grcali smo od smeha, posrtali, bežali na sve strane sveta...

Jednom smo u tami podruma nas petorica izvršili nuždu i umotali je u novine, te paket od nekoliko kila odneli Peri na vrata i zapalili ga. Lupom smo mu odmah dali do znanje da treba što hitnije da izađe. Izleteo je i poput indijanca bosim nogama ugnječio vatru, ali ne samo nju.

Pera: „O majku vam j... dečiju da vam j... u logore bi ja vas, na Banjicu, da od vas sapun prave i kosom vreće pune ... ma u p materine nazad da idete! Dabogda vas kukom po Savi tražile one koje vas takve rode! Itd...

Mi u horu: Čika Pera, čika sera...

Često je i na sred ulice na nekog željnog šutiranja vrebao i kamen kamufliran u loptu.

Mi: „Čiko, čiiko možete nam dodati loptu moliiimo vas“!

Čiko veselo uzima zalet. Ljudi stare al' ne i njihove geste tvrdi Kundera. Čak je i tašna puna dosadnih spisa odložena na haubu kola da mu ne omete zamah. Jedan, dva tri, TRAS! Aj, aj, joj p....vam materina! Monstrumiiii jedni...

Baba Maca

Dva puta dnevno, uz i niz ulicu milila je baba Maca prozvana tako jer je u bića vredna pažnje ubrajala samo mačke. Čitavu penziju je davala na pileće iznutrice hraneći ih. Mačke su bez zahvalnosti gutale krvave zalogaje i postajale sve veće. Nisu više bile voljne da beže pred psima. Ukopale bi se pred raspomamljenim i poniženim nosačem lajućeg zvuka i frktale mu u njušku.

Jednom kad smo je Kule, Bane, Dule i ja okružili u pokušaju da je izludimo i ispunimo nečim dan složila je pakosno facu i ispalila:

Baba Maca: „Deco a jel sme baka da vas nešto pita?“
Mi: „Pitaj baba?“
Baba Maca: „Jel vi jebeeete svoje majke“?!
Mi u horu: „Mrš, fuj, puj, gde je kamen da jeee gađaaam aaa“!, TRRR TR TR TRRRRR neko umišlja da je ubija iz drvene mašinke! IJAAA, IJJAHHH!

Neko mlavi i šutira vazduh u otresanju te gnusne misli. Majke, svetice što diriguju varjačama i kutlačama, peru nas i vole. Očito da baba nije nikad rodila, da je niko ni preko štapa nije pipo! Fuj, fuj, fuj...bljak.

Baba Maca: „Ma jeeebete, jeeebeetee! E treba kad vas takve rodi!...“

Baba Maca se smeje. Čitavo staro, grbavo telo uživa u smehu. Napokon je nečim uzdrmala napasti i demone maskirane u decu.

Goran Samardžić je rođen 1961. u Sarajevu. Završio je studije književnosti. Već deo mladosti proveo je u Beogradu. Objavio je knjigu pesama Lutke (1990), knjige pesama i proze Otkazano zbog kiše (1995) i Između dva pisma (1996), zbirku priča Sikamora (1997) i roman Šumski duh (2005). Poslednja dva naslova proglašena su knjigom godine u Bosni i Hercegovini. Suvlasnik je poznate sarajevske knjižare Buybook u kojoj radi i kao urednik programa.

Odg. Urednica: Dijana Roščić