Kad Trojka donese belaj

Finansijska Trojka (EU, ECB, MMF) je ucenjivala ministre, uzdigla sebe na poziciju zakonodavca i šurovala sa elitom. Tako je ona namerno gurnula krizne države u recesiju, piše novinar Harald Šuman u svojoj analizi.

U tekstu koji je preneo nedeljnik Cajt pod naslovom „Belaj koji je donela Trojka“ Šuman piše o mračnim metodama kojima moćnici evropskog i svetskog finansijskog poretka stvaraju krize i čitave narode pretvaraju u roblje neoliberalnog kapitalizma. Tekst počinje pričom o bivšem grčkom ministru za reformu javne uprave: „Kada Antonis Manitakis govori o vremenu koje je proveo kao ministar u Atini, teško mu je da sakrije srdžbu. Kaže da su ga ucenjivali ljudi koji šire strah i užas, i govori o ponižavanju i podjarmljivanju. Ali to što kaže ne odnosi se na kriminalce: njegovi protivnici su bili funkcioneri Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Komisije EU, institucija koje u vidu Trojke od 2010. pišu evropsku istoriju.“

Grčkoj državi je propisana stroga štednja, i Manitakis je ozbiljno pristupio tom zadatku. Do proleća 2013. je broj zaposlenih u javnom sektoru sa milion spao na 700.000 i to bez masovnih otpuštanja, što je Manitakis smatrao uspehom; no, Trojka je potom uputila konkretan zahtev da se otpusti 15.000 državnih službenika, od kojih 4.000 odmah – to jest, odjednom. „Pokretačka snaga“ Trojke tada je bio Danac Poul Tomsen, šef delegacije MMF. Manitakis je hteo da reformiše javnu upravu, za šta mu je trebalo dodatnih šest meseci. No, Tomsen to nije dozvolio. „Pozvao me je u telefonom kasno uveče i rekao da novac – sledećih 11 milijardi evra – neće biti doznačen ako on ne dobije listu sa imenima otpuštenih: jednostavno me je ucenio“, kaže Manitakis.

Vlast mimo svake demokratske kontrole

Da bi ispunila tako hitan zahtev, vlada u Atini je početkom juna 2013. zatvorila javni medijski servis čijih se 2.656 zaposlenih našlo na ulici. To je bio ilegalan postupak, kako je kasnije ustanovio najviši sud. Usledila su dalja otpuštanja nastavnika, lekara, školskih inspektora. „To je bila sabotaža čitavog našeg rada, otpušteni su pogrešni ljudi, (reformski) projekat je bio mrtav“, seća se Manitakis, koji je posle pomenute ucene podneo ostavku.

„Ono o čemu govori bivši ministar je samo jedna epizoda u sada već petogodišnjem radu Trojke. To nije usamljen slučaj samovolje i uzurpiranja vlasti funkcionera u Vašingtonu i Briselu. Mala grupa tehnokrata koji se angažuju kao kontrolori čitavih država, ima u rukama vlast s onu stranu svake demokratske kontrole. Oni su u kriznim zemljama na način egzekutora sprovodili svoju ekonomsku politiku čak i onda kada je ta politika donosila više štete nego koristi. To je jedan od razloga zbog kojih se nova vlada Grčke tako ogorčeno bori za okončanje tog režima“.

Program „zaduživanja bez kraja“

U članku se podseća i na stručnjake koji su 2010. upozoravali da dodela kriznih kredita Grčkoj nije dobra mera. Tada je EU tražila od MMF da učestvuje u dodeli tih kredita. I, zamislite, MMF nije bio spreman na tako nešto i rešenje koje mu se više dopadalo je bilo – otpis duga Grčkoj. No, vlade Francuske i Nemačke su to želele da spreče. „Francuske banke su u loncu imale 20 milijardi evra a nemačke – 17 milijardi“. I onda se našao čovek koji im je pomogao: Dominik Stros-Kann. On je tada želeo da postane predsednik Francuske, pa je hteo i da se pred finansijskom branšom svoje države isprsi kao njen zaštitnik. Zato je smislio obrazloženje za dodelu novih kredita Grčkoj u kome je pisalo da je to „dozvoljena mera ako njome može da se umanji opasnost od međunarodnih sistemskih posledica“.

„Tako je 10. maja 2010. stupio na snagu prvi zajednički program MMF sa zemljama evrozone, kojim je Grčka u zamenu za kredit od 80 milijardi evra morala da prizna Trojku kao kontrolnu instancu. Posle toga je svaka tri meseca u Atinu putovalo i po 60 službenika Trojke kako bi nadzirali svaki korak grčke vlade […] „Pri tome su se pravili da Grčka nije bankrotirala, već samo da joj je smanjena platežna moć“, seća se sadašnji grčki ministar finansija Janis Varufakis: „U toj situaciji je davanje najvećeg kredita u istoriji najnesolventnijoj od svih zemalja – kao što to rade korumpirani trećerazredni bankari – bilo zločin protiv čovečnosti: Grčka je gurnuta u zaduživanje bez kraja.“

Humanitarna katastrofa usred Evrope

Posledice su bile užasne: kamatno opterećenje je ostalo ekstremno; rebalans budžeta je bio radikalan; do kraja 2013. javni izdaci su pali za 30 odsto; učinak grčke privrede je smanjen za 26 odsto – više nego u ijednoj drugoj evropskoj zemlji posle rata. No, „samo su srednji sloj, državni službenici, penzioneri, bolesni i nezaposleni morali da ponesu teret tog rebalansa. Ekonomska elita je ostala pošteđena. Još gore od toga: Trojka je prisilila vladu da dragocena državna preduzeća proda po damping-cenama, i tako pomogla privilegovanima da se obogate na račun opšte bede.“

Inače, jedan od proklamovanih ciljeva Trojke je bilo i da se u Grčkoj obezbedi delotvorno ubiranje poreza, „ali sprege između starih stranaka i kaste oligarha su to sprečile – što Trojki kao da nije mnogo smetalo“. Naprotiv: ona je od 2010. imala listu 2.600 ilegalnih bankovnih računa imućnih Grka u švajcarskom ogranku banke HSBC, ali Trojka u vezi s tim nije vršila pritisak na bivšu grčku vladu. „Predstavnici MMF u Ministarstvu finansija su čak odvraćali službenike od istrage tih slučajeva“, kako je izjavila jedna svedokinja tih mahinacija.

Rezultat svega je humanitarna katastrofa usred Evrope. „Svakog meseca, u grčkoj umire više stotina, a možda i više od hiljadu ljudi, samo zato što ne dobijaju medicinsku pomoć“. Hronični bolesnici poput dijabetičara ili obolelih od kancera ostaju bez terapije; pojačano je širenje tuberkuloze, žutice i side, „grčko zdravstvo nije reformisano već je uništeno“, preneo je novinaru Haraldu Šumanu lekar Jorge Vihas, koji – poput miliona svojih sugrađana – traži da se odgovorni za takvo stanje izvedu pred sud. „Ali to ne pogađa službenike Trojke. Oni imaju diplomatski imunitet.“