Kad policajac postane sadista

Jedan pripadnik nemačke federalne policije optužen je za zlostavljanje najmanje dvoje ljudi – u pitanju su izbeglice iz Avganistana i Maroka. Avganistancu je vezao noge i vukao ga po policijskoj stanici. „Skičao je kao svinja. To mu je poklon od Alaha“, glasila je poruka koju je taj policajac poslao preko mobilne aplikacije Votsep. A marokanskog ilegalnog doseljenika naterao je da sa poda jede trulu mlevenu svinjetinu. Ubrzo nakon objavljivanja tih podataka, saznalo se i da je isti policajac bio nasilan i prema svojim kolegama – jednog od njih je, na primer, pod pretnjom oružjem, terao na „seksualne radnje“. I druge kolege prenose da je on lako potezao oružje i nasilnički se ponašao.

Ta dva slučaja desila su se u poslednjih godinu dana, a u nemačkoj javnosti su se, odmah po objavljivanju tih podataka, pojavile oštre osude postupanja pomenutog policajca. Šef nemačke Federalne policije Diter Roman rekao je da će policija dosledno postupiti protiv optuženog policajaca ili više njih ukoliko se pokaže da su optužbe tačne. Dodao je da „više od 40.000 pripadnika Federalne policije danju i noću nastoji da uz najveći trud savlada svoje zadatke i pored teških okolnosti“, te da „nećemo dozvoliti da mali broj pojedinaca to uništi“. Evo izbora iz karakterističnih komentara koji su povodom ovog slučaja objavljeni u nemačkim dnevnim listovima.

Der noje tag (Vajden) piše: „Mizerna plata? Loša obuka? Ovi obrasci objašnjenja ne funkcionišu u slučaju federalnih policajaca. Ukoliko se optužbe potvrde, u prvi plan će izbiti jedno drugo pitanje: da li je ovo pogrešno ponašanje pojedinca ili postoji greška u sistemu? Ukoliko su kolege počinioca znale za njegove ispade – zašto se za ove slučajeve saznalo tek sada, više od godinu dana posle prvog zlodela za koje je optužen? Sada su na potezu istražitelji koji moraju da temeljito i bez emocija rasvetle taj slučaj.“

Miteldojče cajtung (Hale) piše da „ono što skandal iz Hanovera čini alarmantnim događajem, jeste činjenica da su kolege koje su znale za postupke počinioca mesecima ćutale – dakle: zataškavale – sadističke ispade ovog policajca.“

Nordvest-cajtung (Oldenburg) otkriva da „čudovišnost“ slučaja „proizilazi iz monopola države na primenu sile i kršenja tabua. Zahvati u lične slobode podležu strogim pravilima. Svako koga policija kontroliše ili pritvara mora biti siguran da mu je zagarantovano pravo na tretman dostojan čoveka. Sada ne pomažu paušalne optužbe na račun policije. Sistem kontrole je očigledno zakazao i potrebno je poboljšati kontrolu kako niko ne bi prelazio granice... Može biti da je ovo usamljen slučaj, ali je ugled policije ozbiljno narušen.“

Braunšvajger cajtung (Braunšvajg) konstatuje: „Policajac – tvoj prijatelj i pomagač – to je slogan kome takvi slučajevi ne služe na čast. Postoje neljubazni pripadnici patrola, nesrazmerno agresivni policajci, ljudi koji pod pritiskom dužnosti zaboravljaju na etiku. Neki građani i znaju samo za loša iskustva sa policijom. Pri tome većina policajaca vrši svoju dužnost odgovorno. U njihovom interesu je da se prizna slabost i govori o stresu, ali i da se o kolegama koji ukazuju na greške ne govori kao o izdajnicima – samo tako mogu biti zaustavljeni sadisti u uniformi. Ima ih malo, ali oni bitno utiču na imidž policije.“

Landescajtung (Lineburg) smatra da se u ovom slučaju radi o „pervertiranju osećanja moći nad ljudima koji nisu u stanju da se brane. Prema ljudima koji su u strahu za svoj život pobegli iz svojih zemalja – i stigli u Nemačku jer se nadaju da će ovde dobiti pomoć i zaštitu. I zbog njih treba što pre rasvetliti događaje u Hanoveru. Nemačka tu ne sme sebi da dozvoli nikakvo gubljenje vremena.“

Ludvigsburger krajscajtung (Ludvigsburg) pita: „Postoji li tajno odobravanje postupka siledžije? Postoji li problem sa rasizmom u dotičnoj policijskoj jedinici? Istražitelji će imati dosta posla; ovaj slučaj treba rasvetliti bez ostatka. To je u interesu velikog broja policajaca koji pošteno rade svoj posao. Neosporno je da je posao policajaca sve teži. Nedovoljan broj ljudi, veliko opterećenje na poslu, prekovremeni rad – sve to spada u njihovu svakodnevicu. Tome treba dodati provokacije sa kojima su oni gotovo svakodnevno suočeni. Frustrira ih i brzo puštanje na slobodu mnogih počinilaca koje su uhapsili. Ali, to ne sme biti opravdanje za postupke koji podsećaju na skandal u Abu Graibu.“