Jedna škola za svu decu

Troje tinejdžera u plavo-žutim školskim uniformama opušteno sede na zidu u školskom dvorištu. Razgovaraju, smeju se. Nekoliko metara dalje deca se igraju fudbalskom loptom. Ništa neobično, mogli bismo pomisliti, da neka od te dece nisu slepa. I da ta škola nije usred etiopijskoga glavnoga grada Adis Abebe. Jer, ovde nije samorazumljivo da deca sa invaliditetom idu u školu sa ostalom decom. „U Adisu ima još uvek ljudi koji se boje da me dodirnu jer misle da se slepoća može preneti“, kaže Aregaš Ali. Ona je kao četvorogodišnjakinja izgubila vid. „Za moju porodicu je to bio veliki šok“, priseća se ova sitna devojka.

Ona dugo nije smela da izađe iz kuće. Tek kad je jedan rođak saznao za nemačku školu u koju mogu ići i deca s invaliditetom, Aregašin život se potpuno promenio. Danas joj je 14 godina i ima velike planove. „Najdraži predmet mi je sociologija, kasnije želim da postanem advokatica“, kaže ona ponosno. Ona ide u German Church School u Adis Abebi, koja je jedan od projekata nemačke evangelističke crkvene zajednice. Ova škola u etiopijskoj milionskoj metropoli dela od 1966. godine. Prima pre svega decu iz posebno siromašnih porodica, decu koja inače ne bi imala šanse da pohađaju neku od skupih državnih škola. I decu koja u državnim školama ne dobijaju mjesto jer imaju neki hendikep.

Diskriminisani i izolovani

Trenutno je u nemačkoj školi u Adis Abebi više od 1.200 učenika, 72 od njih imaju neki hendikep. „Mi smo već 20 godina inkluzivna škola“, kaže Karl Jakob, pastor koji vodi nemačku evangelističku zajednicu u etiopijskom glavnom gradu. „Time iz Etiopije možemo poslati i određenu poruku: pogledajte, ovako to funkcioniše.“ Svetska zdravstvena organizacija WHO procenjuje da blizu 17 odsto Etiopljana ima neki invaliditet, telesni ili duševni. Kao i u brojnim drugim zemljama, ovi ljudi su u Etiopiji često diskriminisani i izolovani. Roditelji svoju decu skrivaju kod kuće, umesto da ih pošalju u školu. Šanse da kad odrastu dobiju neki posao vrlo su malene.

„Sva deca imaju pravo da idu u školu“, kaže Teklu Tafese. Ovaj Etiopljanin je već 18 godina direktor nemačke škole. Ovde ima osam razreda, najpre na amharskom jeziku, kasnije i na engleskom jeziku. Deca mogu učiti i nemački. S 15 godina polažu državni ispit. Ko položi, ima priliku da se upiše u neku od državnih škola. Ali, i nakon toga ispita Nemačka crkvena škola nudi učenicima sa invaliditetom pomoć preko svojih tutora. „Inkluzija pomaže protiv diskriminacije i pomaže da se ljudima objasni da hendikep nije nikakva Božja kazna“, kaže direktor.

Mnogi Afrikanci ne razumeju biološke uzroke telesnog i duševnog invaliditeta – posebno u Etiopiji, čije je stanovništvo duboko religiozno. To su iskusile i Aregaš Ali i njena najbolja prijateljica Lidija Moges. Lidija nije slepa i upisana je u školu kad i Aregaš. Sad ona svojoj prijateljici pomaže kod savladavanja poteškoća u školskoj svakodnevici, recimo kod penjanja stepenicama. „U mom selu je bilo i slepih osoba i uvek sam mislila da su oni nekako drugačiji – da nisu pravi ljudi“, kaže Lidija. „Ali, otkako sam ovde, mi zajedno provodimo vreme, jedemo, igramo se i učimo. Slepi uopšte nisu drugačiji od nas. Jedina je razlika što ja mogu videti, a ona ne može.“ Upravo tu spoznaju Lidija nastoji da prenese svojoj rodbini i poznanicima. Kod njene porodice je to dobro funkcionisalo, ali mnogi među njenim susedima jednostavno ne žele da je saslušaju. „Oni kažu: ćuti, ti si još dete.“

Neiskorišćeni potencijal

„Etiopija sebi ne može priuštiti izolaciju tako velikog dela društva“, kaže Ašebir Getahun iz organizacije za razvojnu pomoć Cristoffel Blindenmission, koja sufinansira Nemačku školu. „Osobe sa invaliditetom se vrlo često doživljavaju kao ljudi koji samo primaju pomoć, a ne kao ljudi koji mogu doprineti razvoju zemlje. Ali, stvarnost izgleda potpuno drugačije“, kaže ovaj aktivista.

Ašebir ide uz pomoć štaka otkako je kao trogodišnjak pao niz stepenice. I on je pohađao Nemačku školu, bio je jedan od prvih učenika te škole koji se upisao na Univerzitet. Danas ima dve diplome, oženjen je i otac je dvoje dece. Ašebiru je to uspelo, ali on je svestan da brojnim ljudima s invaliditet u Africi ne ide tako dobro kao njemu. „Siromaštvo i invaliditet – to je povezano“, kaže on. „Privreda, istina, raste, ali to ne dopire do svih. Siromašni ostaju siromašni, bogati ostaju bogati.“

Za to je kriva i politika, kaže Ašebir. „Etiopijska vlada je očito prepoznala koje prednosti nude inkluzivne škole i ona čak preporučuje da se deca s hendikepom ne podučavaju odvojeno.“ Ali, te preporuke nisu dovoljno sprovođene u delo, kaže ovaj aktivista. On se zato nada da će Ujedinjene nacije to staviti na svoju Post-2015-agendu. Jer, dosadašnja politika UN je posebno zapostavljala decu s invaliditetom.

Protiv prepreka svih vrsta

„Još ima puno posla“, kaže direktor Nemačke škole Teklu Tafese. „Naša škola još nije slobodna od prepreka. Nije lako onima koji se kreću u invalidskim kolicima ili na štakama.“ Istina, postoje planovi izgradnje lifta, ali do tada će deca u kolicima ili na štakama i dalje koristiti samo učionice u prizemlju. A i toaleti moraju biti preuređeni. Pa ipak, već se puno toga promenilo otkako postoji ova škola. Ljudi u susedstvu su postali otvoreniji i tolerantniji, baš kao i učenici. „Često pitam Aregaš, kako uspeva da izađe na kraj u svakodnevici, pređe ulicu i uvek nađe put do kuće“, kaže Lidija i čvrsto grli svoju najbolju prijateljicu. „Ona sve može sama – i tako je samouverena.“