Jasna poruka u lošem pakovanju

Konačno! Učinjeno je. Nakon meseci oklevanja i odlaganja, Evropska unija je pokrenula sankcije koje bi mogle da budu delotvorne. Za 28 članica nije lako da se usaglase oko zajedničkog stava jer svaka od njih misli i mora da misli na sopstvene ekonomske interese. Ali sada su uspele da se ujedine. To je već po sebi pozitivna stvar. Da EU nije reagovala, izgubila bi kredibilitet. Nakon svih najava i pretnji u pravcu Moskve, sada je morala da se pošalje jasna poruka.

Ruski predsednik igra na rizik i uprkos tragičnoj smrti gotovo 300 potpuno nedužnih putnika u istočnoj Ukrajini, nije zategao dizgine pobunjeničkoj soldateski koju je sam razulario. Tu već EU nije imala drugog izbora. Prešla je preko okupacije Krima. Posmatrala je kako oružana pobuna na istoku Ukrajine prerasta u svojevrsni građanski rat. Pustila je da je Moskva ponižava i zastrašuje. Dala je određene diplomatske ponude Vladimiru Putinu. Ali tek je obaranje leta MH-17 dovelo do spoznaje: sada je dosta.

Da li će ekonomske sankcije imati željeno dejstvo i da li će navesti ruskog predsednika da promeni stav – to niko ne može sa sigurnošću da predvidi. Ali to će sve potrajati veoma dugo. Ruska privreda će patiti, možda će biti recesije, ali Vladimir Putin verovatno može da izdrži duže nego što bi Zapad voleo. Čini se da njegovo stanovništvo stoji iza njega. Da li će i oligarsi i dalje biti uz njega, kada njihov imetak počne da se osipa?

EU je nažalost propustila da kaže svojim građankama i građanima da će i njih sankcije nešto da koštaju. U najgorem slučaju, ako Putin bude sateran u ćošak, on može da ograniči isporuke energenata za Evropu.

Čudno je to što su šefovi država i vlada prepustili odluku svojim bezglasnim izaslanicima u Briselu. Nije bilo javnog objašnjenja pred kamerama, niti bilo čega drugog. EU u poslednje vreme organizuje posebne samite za sve šta im padne na pamet, ali za ovaj drastični politički napad na Moskvu to se nije desilo. Katastrofa u pogledu odnosa sa javnošću. Nema goreg načina da se politika EU proda u javnosti.

Evropljani i Sjedinjene Države sada ponovo rade usklađeno što se sankcija tiče. EU se približila latentno čvršćem kursu Bele kuće. To je ispravno, jer samo ujedinjena zajednica možda još uvek može da ostavi utisak na Putina. Ipak, on ima i druge mogućnosti. On nije toliko izolovan, koliko to EU možda priželjkuje: Kina i druge zemlje ubrzanog rasta kao što su Brazil, Indija i Južna Afrika (BRICS) udvaraju se autokratskom vladaru Kremlja. To je moglo da se vidi nedavno na samitu BRICS u Brazilu. Dugoročno gledano, Rusiji bi moglo da pođe za rukom da više ne isporučuje svoju energiju prema Evropi i da uvozi mašine iz Kine.

EU je preduzela prvi ozbiljan korak u spirali sankcija. To je bilo neizbežno. Sada mora da se što brže obrati trećim državama, da bi sprečila zaobilaženja sankcija kroz banke u Aziji ili Latinskoj Americi. Cilj EU mora da bude da se onemoguće imperijalni prohtevi Rusije, da se ponovo uspostavi mir u Ukrajini, i da se odbrani ugroženi mirnodopski poredak u Evropi. Sankcije znače da je EU isukala svoje najoštrije političko oružje. Sada Rusija bira: eskalacija ili promena stava.