Italija ponovo na pogrešnom putu?

Ako je neko u stanju da promeni okoštale i prašnjave strukture u Italiji, onda je to on: Mateo Renci. Tako su mnogi mislili pre sedam meseci kada je mladi i harizmatični političar preuzeo kormilo Italije. Lista sektora koje je Renci trebalo da restrukturira poprilično je dugačka.

Diskriminacija na tržištu rada

Na primer, tržište rada. Onaj ko u Italiji ima radno mesto sa punim radnim vremenom i bez vremenskog ograničenja, taj može da se smatra srećnim. Ni u jednoj drugoj zemlji Evropske unije stalno zaposleni ne uživaju toliku zaštitu kao u Italiji. Radnici mogu da podignu tužbu protiv svakog otkaza i pri tom da budu sigurni da će, ili biti vraćeni na svoje radno mesto ili da će otići kući sa pozamašnim obeštećenjem.

Ali ono što raduje jedne, nesreća je za druge. Pre svega su mladi ti koji trpe zbog takvog sistema koji vodi ka tome da preduzetnici retko koga više zapošljavaju na neodređeno vreme. Gotovo svaki drugi građanin Italije mlađi od 24 godine nema posao. Zato je Renci u sklopu svog reformskog projekta „Program od 1.000 dana“, najavio i promene Zakona o radu. Poslodavci bi sada, prilikom zapošljavanja novih radnika na neodređeno vreme, imali pravo da radniku u prve tri godine nakon potpisivanja ugovora, daju otkaz bez navođenja razloga.

Ništa još nije postignuto

Ali taj projekat, kao i mnogi drugi iz reformskog paketa, još nije ni blizu da zaživi. Marko Vagner, analitičar tržišta pri nemačkoj Komercbanci je, kao i mnogi drugi ekonomisti, razočaran onim što je Renci postigao od preuzimanja dužnosti u februara ove godine. „Renci je tada obećao mnogo toga – da će se rešiti stare garde koja koči promene“, žali se Vagner. Govorilo se o „jednoj reformi mesečno“, ,ali ubrzo su javnost i ekonomski analitičari shvatili da se radi o jednostavnom marketinškom triku. Vagner uzima primer poreza na poslovanje koji bi u Italiji trebalo da bude smanjen za deset odsto. „To na prvi pogled deluje mnogo, ali ako malo bolje pogledate, to se odnosi samo na lokalni porez. Na kraju ta olakšica iznosi svega 0,4 procenta od ukupnog poreskog tereta”, kaže Vagner za Dojče vele. On takođe smatra da je“kozmetika“ i najava smanjenja poreza za one sa nižim primanjima. „To smanjenje nema nikakvog efekta osim što će poreske kase biti još praznije“, kaže Vagner.

Italija u đavoljem krugu

Pritom je italijanska ekonomija sve samo ne na sigurnim nogama. Još prošle godine ta zemlja se nalazila pod kontrolom Evropske komisije zbog deficita. Sada Rim ponovo mora budno da pazi da budžetski deficit ne pređe granicu od tri odsto BND. Ali ono što stručnjacima u Rimu i Briselu zadaje najviše glavobolje jeste državni dug koji trenutno iznosi 133 odsto ukupnog privrednog učinka zemlje. Unutar evrozone veći dug beleži samo Grčka. Slično kao i Japan, i Italija se prvenstveno zadužila kod svojih građana.

„Ako Italija želi da smanji dug, ona mora ili da podigne poreze ili da smanji izdatke“, smatra Hening Fepel iz hamburškog Instituta za globalnu ekonomiju. Jedan od načina za smanjenje duga jeste i povećanje privrednog rasta. Ali italijanska privreda trenutno može samo da sanja o rastu. Naprotiv, zemlju čeka, kako procenjuju stručnjaci, pad u recesiju. U tom slučaju svako podizanje poreza ili smanjenje državnih troškova je pogubno. „To je đavolji krug u kojem se Italija trenutno nalazi. Država mora da štedi, ali da istovremeno investira u konkurentnost. To jedno s drugim – ne ide“, kaže Felpel za DW.

Južnoevropske boljke

Upravo je na polju konkurentnosti Italija malo učinila poslednjih godina. Na listi atraktivnosti za ulagače Svetskog ekonomskog foruma, Italija se nalazi na 49. mestu, iza konkurenata poput Španije ili Portugalije. Za to pre svega treba da zahvaliti rastu plata u Italiji što je povezano s jednim starim zakonom koji nalaže da plate moraju da prate stopu inflacije. „Taj zakon je pravno ukinut još 1933, ali u praksi plate još uvek prate rast cena. Problem je u tome što je i produktivnost u Italiji niska“, kaže Vagner za DW. Dalji problem Italije jeste onaj, toliko karakterističan za zemlje evropskog juga – birokratija. Za izgradnju jedne fabričke hale, ulagač u Italiji u proseku čeka 260 dana. U SAD to ide deset puta brže. I na kraju, stara boljka Italije: nestabilni politički sistem. Osamnaest posleratnih italijanskih premijera zadržalo se na vlasti manje od 1.000 dana. Dakle, Renci mora prvo da opstane na vlasti duže od tih hiljadu dana, da bi uopšte svoje reformske ideje sproveo u delo.