Istorija grafita na zidovima Minhena

Većina Nemaca Minhen uglavnom povezuje s basnoslovnim cenama iznamljivanja stanova, bundama, pudlicama i visokim društvom čiji pripadnici veselo podižu mali prst dok usnama prinose čašu šampanjca na golf-terenima. Retki su oni koji znaju da je taj grad odigrao važnu ulogu u istoriji ulične umetnosti.

Upravo je tu, naime, u obliku savremenih grafita na zidovima i vozovima, rođen strit-art u Nemačkoj. Grafiti, čiji koreni sežu do davnih zidnih „žvrljotina“ i natpisa u Starom Egiptu, u svojoj savremenoj formi najprije su se pojavili u Njujorku, u ranim sedamdesetim godinama prošlog veka.

Godine 1985, minhenski „sprejeri“ voz S4, takozvani geltendorsfki voz, pretvorili u prvi sasvim išarani voz u zemlji. Negde u to vreme, prvi zid u Nemačkoj, a ujedno i najduži u Evropi, odobren je za legalnu uličnu umetnost upravo u tom gradu.

Savremena umetnost nasuprot uništavanju imovine?

Kako bi Minhen što bolje prigrlio strit-art i kako bi ga ulična umetnost povezala sa njegovom istorijom, gradska uprava namerava da promoviše tu vrstu umetničkog izraza. Više mesta za legalnu uličnu umetnost, festivali kao platforme za lokalne i međunarodne umetnike, finansijska podrška u iznosu od oko 80.000 evra i saradnja s različitim muzejima, samo su neki od planova grada.

Ali to je samo prvi korak, kaže Martin Arc, organizator turističkih obilazaka grafita po Minhenu i koautor knjige „Minhenska ulična umetnost“ (Street Art München). „Grad nije uradio dovoljno za strit-art, za razliku od drugih gradova u svetu,“ zaključuje Arc.

„Milioni se troše na 'visoku kulturu', što samo po sebi uopšte nije loše, ali, subkultura obično usput nestane iz vidokruga“, dodaje Arc. Prema njegovim rečima, gradske inicijative su važne kako bi tu vrstu umetnosti dovele u dodir sa ljudima koji je obično odbacuju kao obične škrabotine.

Generalni stav prema uličnoj umetnosti postepeno postaje sve liberalniji, ali budući da je većina gradskih zidova u privatnom vlasništvu, građani moraju da dozvole da se na njima crta.

I dok je Gradski sekretarijat za kulturu shvatio da se za tu umjetnost mora učiniti nešto više, uključujući i manje birokratije, druge gradske institucije, poput lokalnog javnog prevoznika MVG, strit-art vide kao kriminalno uništavanje imovine.

Dok se gradski kulturni oci bave mišlju da se „sprejerima“ na raspolaganje stavi neki stari voz, MVG smatra da „legalno iscrtani voz“ neće sprečiti ilegalne grafite na nekom drugom mestu.

Za grad je povoljnija promocija strit-arta kroz obezbeđivanje više infrastrukture i prostora za legalno crtanje. I dok se trošak uklanjanja ilegalnog grafita sa jednog kvadratnog metra penje do 15 evra, za finansiranje legalnog grafita na odabranoj lokaciji potrebno je samo 10 evra (minus troškovi umetnika).

Suprotnost karaktera?

Međutim, tu dolazimo do ključnog problema: strit-art, a naročito grafiti, oduvek su bili način izražavanja pripadnika subkulture. Zato je finansijska podrška i komercijalizacija ulice dijametralno suprotna njenim buntovnim i anarhističkim korenima.

Iako im se broj smanjio, i danas postoji određeni broj „sprejera“ koji odbijaju da rade u skladu sa zakonom. Riko, jedan od onih koji je izašao iz ilegale i poštuje pravila, kaže da osim nekoliko najzagriženijh, većinu ilegalnih crtača grafita čine pripadnici mlađe generacije. Ti umetnici u usponu rade na taj način da bi stekli priznanje na sceni, a ne da bi izazivivali društvo.

„Strit-art se razvijao kao i svaka druga umetnost“, kaže Riko. „Ako želite da stvorite izvanredno umetničko delo, treba vam više vremena, a to je nemoguće ako radite na nelegalan način“. Osim estetskih stremljenja, jedan od razloga za izlazak iz ilegale svakako je i strah od hapšenja i visoke novčane kazne. Dakle, nedozvoljena umetnost se ne isplati.

Lumit, zvezda scene i jedan od umetnika koji su ulepšali geltendorfski voz, slaže se s Rikom. On veruje da je komercijalizacija prirodan proces i da granice između legalne i nelegalne ulične umetnosti nisu uvek jasne.

Za razliku od Rika koji podržava Arcovu viziju gradske podrške, Lumit misli da je grad već učinio dovoljno. „Strit-art je liberalna umetnost i ne bi trebalo da u celini počiva na podršci institucija“, kaže. „To je u suprotnosti s njenim karakterom.“

Iako je gradska uprava, pa i sama umetnička scena još uvek neodlučna, pitanje više nije da li će, već koliko će minhenskih ulica između Maksimilijanštrase i dvorca Nimfenburg postati umetnost. I na koji način…

Autorke: Kriša Kops / Petra Švarc
Odgovorni urednik: Ivan Đerković