Iluzije i opšta mesta

Radi se o apelu koji prenose nemački mediji pod naslovom „Ponovo rat u Evropi? Ne u naše ime“. Njega potpisuje 60 poznatih i zaslužnih Nemaca. Oni upozoravaju na mogućnost novog rata u Evropi i zalažu se za dijalog sa Rusijom. U jednom imaju pravo: ne sme ponovo biti rata u Evropi i dijalog jeste prva spoljnopolitička zapovest demokratije. To važi i za trenutni odnos sa Rusijom. Ipak, ovaj plemeniti vapaj ljudi koji su, nema sumnje, učinili značajne stvari u politici, privredi i kulturi, na kraju nije dorastao aktuelnom konfliktu.

Iluzije umesto činjenica

Kao što je rečeno, ispravna je premisa da u Evropi ne sme biti rata, ali njega ima i traje već dugo. Početkom godine je ruski predsednik Putin zaposeo Krim vojnim sredstvima i pripojio ga Ruskoj Federaciji. Do otvorenog rusko-ukrajinskog rata nije došlo samo zato što je u Kijevu prevladao strah od vojne odbrane Krima. Nasuprot tome, na istoku Ukrajine otvoreno se vodi rat sa hiljadama mrtvih i pustošenjem gradova. Bez trupa i oružja iz Rusije takav sukob ne bi mogao ni da se zamisli. Peticija 60 Nemaca potpuno previđa ovu činjenicu.

Još gore: Peticija budi utisak da Zapad i Nemačka žele da se suprotstave Rusiji vojnim sredstvima. Teško da može apsurdnije jer Savezna vlada i rukovodstvo Evropske unije jednoglasno isključuju bilo kakvu mogućnost vojnog rešenja. Posebno nemačka kancelarka Merkel i šef diplomatije Štajnmajer nastavljaju diplomatski dijalog sa Moskvom, uprkos svim teškoćama. Jesu li potpisnici možda svojom peticijom želeli da podrže ove diplomatske napore? U tom slučaju im nedostaje i apel na rusku politiku da „bude dorasla ozbiljnosti situacije“ i da se obaveže miru – kako je to traženo od nemačkih političara.

Prebacivanje novinarima i kolumnistima da ne žele da uvide strah Rusa od daljeg širenja NATO-a je čisto puštanje magle. Jer potpisnici peticije kao da ne vide dva važna aspekta: Prvo, nema konkretnih planova da NATO primi Gruziju i Ukrajinu. Upravo ovim dvema zemljama 2008. nije omogućen ulazak u Alijansu, iako je postojala prilika. To stanje je faktički potvrđeno i ove godine na samitu NATO u Velsu. Drugo, potpisnici ne bi smeli da zaborave da pored ruskih bezbednosnih interesa postoji i strah Ukrajinaca i Gruzijaca koji upravo gledaju kako ruska vojna sila odseca delove njihovih zemalja.

Kontradiktorni poziv

Pismo-peticija na kraju postaje potpuno kontradiktorna. Nakon podsećanja na nade iz 1990, nade o Evropi ujedinjenoj u slobodi i demokratiji, tekst se završava konstatacijom da smo „do konflikta u Ukrajini bili na dobrom putu“. Ovo je nelogično na više načina. Jer i Ukrajinci žele da budu deo slobodne i demokratske Evrope. Ono što – sa pravom – vredi za Ruse, ne sme se uskratiti Ukrajincima. Ako je evropska politika zaista prognala Rusiju iz Evrope – kako se tvrdi – pa onda Evropa poslednjih decenija nije mogla biti na pravom putu. To bi rekli i u Moskvi, jer ruska kritika evropske susedske politike mnogo je starija od aktuelnog konflikta.

Ruska vlast više od 20 godina ima pritužbe na širenje NATO i politiku EU u postsovjetskom prostoru. Redovno je ta kritika ignorisana na Zapadu. Da li je to bilo pametno, rasplešće jednog dana istoričari. U centru pažnje tu će biti pre svega zapadni političari devedesetih i nultih godina koji, kako kaže ova verzija, nisu poštovali ruske bezbednosne interese. Teško je ovde izbeći ironiju, jer neki od potpisnika aktuelne peticije upravo su tih godina bili političari na značajnim mestima.

Poziv svojom selektivnošću otkriva zastrašujuće neznanje o Rusiji i Ukrajini. Zemlje nisu uzete u razmatranje sa svojom istorijom, aktuelnim procesima, posebnostima i nijansama, već samo kao projekciono platno (zapadno)evropskih želja. Pravi izazovi su drugačiji: kako konkretno pristupiti revizionističkoj i sve više autističnoj Rusiji? Kako izgleda pravi balans odbrane, uzdržavanja i umirivanja? Apel od viteških opštih mesta svakako nije odgovor.