Hrvatsko-srpska nacionalna mitologija
4. mart 2014.
Napori EU i SAD da se međusobne tužbe povuku na kraju su propali zbog protivljenja Zagreba, podseća ugledni švajcarski dnevnik Noje ciriher cajtung. „Beograd je bio spreman na povlačenje tužbe, između ostalog i zato što ima lošije karte u rukama. Političari u Zagrebu očigledno veruju da će međunarodne sudije presuditi u njihovu korist. Misterija je samo odakle im taj optimizam“, piše list. Objašnjava se da je Sizifov posao dokazati postojanje genocida, odnosno razliku između tog zločina i etničkih čišćenja. Kada se optužuje država, potrebno je dokazati da je vlast jedne zemlje ciljano htela da eliminiše pripadnike neke etničke grupe sa određene teritorije. „Male su šanse da neko pred sudom dobije za pravo, a veliki su troškovi suđenja. Umesto da se zajednički bave ratnim zločinima na pravosudnom, političkom i društvenom nivou, bolni sukob još jednom je postavljen pred stranim sudom.“
Propaganda pred sudom – već iz naslova kratkog komentara u Zidojče cajtungu jasan je stav o tužbama Srbije i Hrvatske. „Mlada članica EU Hrvatska i kandidat Srbija upućene su jedna na drugu politički i ekonomski. Znaju da moraju da sarađuju ukoliko žele da imaju šansu u nadmoćnoj EU. Istovremeno se svađaju zbog rata“, piše ugledni minhenski list i ukratko objašnjava čitaocima suštinu optužbi: „Od avgusta do decembra 1991. Srbi su bombama, ubistvima i zlostavljanjem proterali oko 80.000 Hrvata i muslimana sa istoka Hrvatske i tamo uspostavili Republiku Srpsku Krajinu. Četiri godine kasnije su ojačali Hrvati povratili oblast. Ko nije izbegao, čekalo ga je klanje. Proterano je 150.000 Srba. Obe vojne kampanje bila su klasična etnička čišćenja pri kojima su počinjeni brojni ratni zločini. Do danas ni Hrvati ni Srbi ne priznaju svoje zločine. U obe države se insistira na nacionalno osvešćenoj mitologiji žrtve, prema kojoj je sopstvena strana uvek nedužna. Upravo taj mit Hrvati i Srbi žele još da ojačaju – putem ovih tužbi i kroz medije. Uz ovu dvostruku državnu propagandu, od drugorazrednog je značaja kakvu će odluku haške sudije doneti krajem 2014. godine.“
Drugačije misli komentator Mindener tageblata, koji tvrdi da je pravna obrada rata veoma važna. „Teško da će ijedna strana biti zadovoljna na kraju. Međunarodni sud je 2007. presudio da je u Srebrenici počinjen genocid, ali da za to ne može biti odgovorna država Srbija. Ta odluka je naišla na nerazumevanje mnogih pravnika. Teško da će sada sud prekršiti linije koje je sam povukao. Ipak, suđenje je važno. Ono u ovim teškim vremenima podseća međunarodnu zajednicu da je nužno učiniti sve kako bi se sprečili oružani sukobi. Vlade u Zagrebu i Beogradu obećavaju da presuda neće imati uticaja na političke odnose. Međutim, ukoliko Hrvatskoj zaista budu odobrene reparacije od strane Srbije, napetost između dve zemlje ponovo će razantno porasti.“
Berliner cajtung podseća da je tužba Hrvatske podneta još 1999. godine sok su u Zagrebu i Beogradu još sedeli „ratni predsednici“ Franjo Tuđman i Slobodan Milošević. „Sada, 15 godina kasnije, Međunarodni sud pravde je konačno otpočeo proces. Pri tome, rat o kojem se radi zanima još samo istoričare. Hrvatska je u Evropskoj uniji, dok je Srbija uzorni đak među kandidatima. Zagreb i Beograd su se davno već dogovorili oko gotovo svih otvorenih pitanja. Anahroni proces u Hagu pogoduje samo podvlačenju nepomirljivosti. Ako postoji ikakav smisao, onda to može biti da se zaustavi suludo razvlačenje optužbi za genocid na sve ratove u kojima je civilno stanovništvo cilj napada. Jer u bivšoj Jugoslaviji se nije radilo u uništenju nekog naroda nego o stvaranju etnički homogenih teritorija. Pravne instance su to mogle davno da utvrde.“
Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković