Hrvatsko „bure baruta“

Iako se prvih dana govorilo o protestu protiv smanjivanja materijalnih prava branitelja i stopostotnih ratnih vojnih invalida, od toga odustalo. Naime, aktuelna vlada nije ni pokušala da smanji materijalna primanja po raznim osnovama, a za koje se na godišnjem nivou izdvaja oko šest milijardi kuna javnog novca (oko 782 miliona evra). Naravno da je situacija daleko od idealne; nisu svi branitelji stambeno osigurani, postoje i čekanja za odlazak na medicinsku rehabilitaciju, a nekima prava koja već uživaju nisu dovoljna za normalan život, pogotovo u situaciji teške ekonomske krize za koju odgovornost snosi i aktuelna vlada.

Ali oni koji su pokrenuli protest, petstotinak stopostotnih invalida čiju žrtvu tokom rata u Hrvatskoj niko ne dovodi u pitanje, adekvatno su zbrinuti, saopšteno je iz Ministarstva. I zaista, sami organizatori su nakon nekoliko dana objavili da šatore pred Ministarstvom nisu razapeli zbog svojih materijalnih prava, već zbog narušavanja njihovog digniteta, i digniteta Domovinskog rata čime je „područje borbe“ u potpunosti prebačeno na polje emocija koje već duže vreme upravlja polarizovanim hrvatskim društvom.

Šator kao predizborna pozornica

Stalne pozive premijera i predsednika branitelji odbijaju i kažu da neće da pregovaraju dok se ne smeni ministar, vukovarski branitelj i zarobljenik čak tri srpska logora, Predrag Matić, i njegov pomoćnik Bojan Glavašević, sociolog i sin vukovarskog novinara Siniše Glavaševića ubijenog na Ovčari. Sam ministar nikada nije odgovarao dominantno desno-konzervativnom habitusu branitelja; u pola glasa mu se zamerala veza sa vukovarskom Srpkinjom, ali i otvorena podrška gej brakovima i usvajanju dece. Oni koji su najdalje otišli u svojim optužbama tvrde da Matić nije bio dobrovoljac i uz to mu lepe etiketu logoraškog „drukera“. Istovremeno, oni koji podržavaju ministra nazivaju se „crvenima“, „Jugoslovenima“ ili „potomcima nekadašnjih komunističkih moćnika“, pa čak i putem javnih medija.

Da je reč o političko-ideološkoj borbi svedoči i zahtev iz protestnog šatora za preimenovanjem Ministarstva branitelja u Ministarstvo hrvatskih branitelja i donošenje ustavnog zakona o pravima hrvatskih branitelja, a sve pod parolom da vlast „želi da izjednači agresora i žrtvu“.

A šator obilaze mnogi – od građana razočaranih vladajućim garniturama, preko istih tih vladajućih političara koji to čine nevoljno i „po službenoj dužnosti“, do predsedničkih kandidata i budućih političara. Među onima koji su toplo dočekani su i ikona desnice pevač Marko Perković kao i Džo Šimunić, fudbaler na zalasku karijere kojemu FIFA zabranila da igra na poslednjem Svetskom prvenstvu, nakon što je sa terena preko razglasa izvikivao ustaški pozdrav „za dom spremni“.

Podrška demonstrantima nije monolitna

Pred Savskom 66 zatičemo gužvu i brojne novinare. Muškarca u maskirnoj uniformi pitamo ko je unutra. „Kolinda“, kratko odgovara. I zaista, za nekoliko trenutaka iz šatora je izašla HDZ-ova predsednička kandidatkinja Kolinda Grabar Kitarović. Oprašta se sa okupljenima uz reči „čuvajte se“. Pod platnom zatičemo brojne ratne invalide, ljude koji su ostali nepokretni, bez delova tijela, one koji rat, ni uz najbolju volju, ne mogu da ostave iza sebe.

Srdačno razgovaramo, ali odbijaju fotografisanje i snimanje bilo kakvih izjava za Dojče vele. Kažu da za to odobrenje moraju da daju Ilija i Đuro, vođe protesta. Iliju Vučemilovića pronalazimo u gužvi, nedaleko šatora. Nakon što smo mu objasnili da ne želimo da snimamo razgovor sa organizatorima već sa ljudima „iz baze“, kaže nam da je to moguće, ali da je sada u gužvi i da mora da reši neke druge stvari. „Vratite se za sat vremena pa ću nekoga da odredim za razgovor“, dodaje.

Izlazeći iz gužve pitamo muškarca u civilu zašto je tu. Kaže, vreme je da se sruši ova „crvena“ vlast, a nakon što smo rekli da smo sa DW-a, sasvim ozbiljno dodaje da Nemačka u tome može da pomogne. Samo par metara od njega, preko saobraćajnog znaka nalepljena je fotografija osoba čija se smena traži. Ispod lika Bojana Glavaševića rukom je dopisana reč „janjičar“.

Građani sa interesovanjem posmatraju događanja sa obližnje tramvajske stanice. Žena u kasnim tridesetim godinama kaže nam da ne podržava demonstrante. „Branitelji imaju sve privilegije, njihova deca isto. Neka im penzije, ali nisu oni privatizovali ovu zemlju. Šta će biti sa mojom decom? Zašto bi neko imao pred njima prednost na upisima u škole i prilikom zapošljavanja samo zato što mu je otac branitelj? Ja i da hoću da protestujem za bilo šta, ne mogu, jer moram da čuvam posao i da radim. Pravim invalidima zaista treba dati sve što im treba za život, ostalima ne“, zaključuje.

„Niste u pravu gospođo. Oni su nas zadužili, a danas ih niko ništa ne pita. Političari ih posećuju samo kad su im potrebni glasovi. Imaju pravo da budu nezadovoljni“, dobacuje student obližnjeg fakulteta nakon čega se u raspravu uključuje i starija gospođa koja tvrdi da je ista situacija viđena u Jugoslaviji sa borcima NOB-a. „Zar i ja nisam branila zemlju trčeći na posao pod granatama i spasavajući firmu u kojoj sam radila? Bolje me ne pitaj kolika mi je penzija. Zašto niko ne rešava lažne braniteljske penzije? Ja sam dobila PTSP od ovog društva, a ne od rata“, besno dodaje uz opasku da se ni novinari ne usuđuju da se time bave.

Latentna sumnja u penzionisane branitelje

I zaista, malo je građana koji će reći da ne poznaju bar jednog lažnog braniteljskog penzionera koji je, često i pod dijagnozom PTSP-a, isposlovao penziju. Prema statistikama, svaki šesti ratnik ostao je invalid. Aktuelna vlast, pre svih ministar Matić, najavljivala je obračun sa takvima, ali hrabrosti za to ipak nije imala – uprkos činjenici da su pojedini lekari koji su odobravali penzije tokom istraga priznali nedela i ostali bez protivzakonito stečene imovine. Nažalost, ni braniteljska udruženja kojih ima na hiljade nisu bila zainteresovane za „bistrenje situacije“, pa ne čudi da među građanima postoji latentna sumnja u penzionisane branitelje kojima ozdravljenje, u situacijama kada je ono moguće, nije u materijalnom interesu.

Šteta je, posebno za te mlade penzionere koji su još mogli da rade, napravljena pre dvadeset godina, objašnjava psihijatar Nenad Horvat iz varaždinske Opšte bolnice.

„Poslati ljude u najboljim godinama u penziju je svetski raritet. To ni dvema najratobornijim državama današnjice, SAD-u i Izraelu, nije palo na pamet. U mojoj praksi viđao sam stotine i stotine ljudi koji su iz rata došli psihološki totalno razvaljeni. Upornom terapijom, a čemu je doprineo i protok vremena, najveći deo njih je medicinski konsolidovan – toliko veliki broj da danas, u globalu PTSP-a, kod nas više ne predstavlja ni delić onog problema od pre dve decenije. Šta je s tim ljudima danas? Da li su psihosocijalno rehabilitovani? Ili su birokratski pretvoreni u invalide? Šta god da piše u njihovim rešenjima, oni nisu invalidi! Invalid je reč koji u doslovnom smislu znači 'nije vredan', a u prenesenom 'beskoristan'. Može li par hiljada kuna mesečno to da kompenzuje je jedna stvar, a sasvim druga da li tih par hiljada kuna mesečno ljude ometa u rehabilitaciji ili ozdravljenju. Takvih slučajeva video sam poprilično.“

Naš sagovornik tvrdi da su administracija, birokratija i kojekakve komisije bile jače, agresivnije i upornije od struke koja se nije ni snašla, a sve je već bilo gotovo. „Uz sve moguće lokalne i istorijske specifičnosti kojima obilujemo, tu je bio i pritisak trenutka koji je bio takav kakav je bio, i kao posledicu imamo jedno teško održivo stanje u koje treba ući svakako oprezno, ali i hrabro i odgovorno. A da je reč o buretu baruta, o tome treba mnogo govoriti, jer proteklih desetak dana to najilustrativnije pokazuje.“ Problem je, kaže Horvat, nepodnošljiv, naročito zbog heterogenosti braniteljske populacije unutar kojih ima i vrlo radikalnih karaktera i ideja. „Oni u sinergiji sa radikalnim političkim orijentacijama nikako ne mogu da donesu rešenje problema, budući da su i sami deo, ako ne i generator problema. Kakvo god da rešenje bude, ono ne sme da povećava problem. I bez toga“, kaže psihijatar, „već imamo toliku količinu agresije u društvu koja se jedva obuzdava.“