„Hrvatska i Srbija nemaju državnike“

DW: Vidimo nagađanja da će u utorak 2.2. Međunarodni sud odbaciti i tužbu Hrvatske i protivtužbu Srbije. Šta Vi očekujete?

Jaroslav Pecnik: Najpre, do ovoga nije ni trebalo da dođe jer se unapred znalo da niko neće profitirati nego da će svi izgubiti. Hrvatska je tužbu podnela zbog domaće javnosti, da održi mir u kući i prividno nešto preduzme. Još tada su ljudi koji se razumeju u pravne stvari upozoravali da je to zaludan posao. Srbija je podnela kontratužbu iz istih razloga. Mislim da će obe tužbe biti odbačene, eventualno prihvaćene u nekim delovima kako bi se zadovoljila malo Hrvatska, a malo Srbija. Što bi rekao Šekspir: Mnogo buke ni oko čega.

Mnogi tvrde da je Međunarodni sud, kao i Tribunal, u velikoj meri političko oruđe velikih sila te da i zbog toga u ovom slučaju niko ne može da pobedi.

Sve te sudove pre svega i vidim kao političke par ekselans. Pogotovo kada se radi o ratnim sporovima – sud ne može pobeći iz politike jer o političkim stvarima i sudi. Kada pogledate recimo sastav Tribunala, ko ga vodi, ko su sudije i tužioci – onda vam sve bude jasno. Smisao je u tome da se nijedan problem ne reši nego gurne pod tepih na 50 godina kada će buknuti još jače. Tako i ovog puta: možda će se obe strane proglašavati pobednicima, ali se zapravo ništa neće rešiti.

Tužba je podneta 1999, dok smo na vlasti još imali Tuđmana odnosno Miloševića. Obojica su odavno umrli, ali nijedna politička garnitura u obe zemlje nije bila spremna da odustane od ovoga što ste nazvali „zaludnim poslom“. Kako to objašnjavate?

Svaka vlast, vlada ili predsednik bila je zatočenik sopstvene politike i takozvanih nacionalnih projekata. U toj logici bi onaj ko prvi povuče tužbu priznao „poraz“ pred vlastitom javnošću. To je identično u obe zemlje. Otprilike ovako: Vi znate da idete potpuno pogrešnim pravcem, ali se uzdate u sreću pa ako uspe – super, a ako ne uspe – već ćemo naći neko objašnjenje i tužbalicu. Recimo da nas međunarodna zajednica ne razume i da je protiv nas. Ista priča i kod Srba i kod Hrvata.

Pitanje svih pitanja je: zašto nema odgovornih državnika? Imamo političare i politikante – neki od njih čak i nisu nesposobni – ali nemamo državnike, one koji imaju snage za državnički potez. Stalno se nešto međusobno izvinjavamo, te dolazi Tadić u Hrvatsku, te Josipović i Mesić idu tamo… Ali sva ta izvinjenja promašuju suštinu jer se čine sa zadrškom. Tako se i ove tužbe dešavaju sa figom u džepu jer nikome nije do žrtava niti do pravde nego do toga da pokaže da je politički moćniji, sposobniji i agresivniji.

Na presudu koju će u utorak saopštiti sud ne postoji pravo žalbe. Ona bi mogla da bude logični kraj ovog dvodecenijskog prepucavanja. Ali to malo ko očekuje. Gde vidite nove frontove srpsko-hrvatskog natezanja?

Prvi front je već otvoren oko inauguracije gospođe Grabar-Kitarović. Da li će gospodin Nikolić doći ili neće? Čitam aktivno i srpsku štampu i hrvatski tisak i iz toga vidim da nikako neće valjati: ako Nikolić dođe, biće zašto je došao? Ako ne dođe, zašto nije došao? Zatim će se zatezati na pitanju granice na Dunavu i Hrvatska će uslovljavati Srbiju na putu ka Evropskoj uniji.

Na koji način?

Uzmimo recimo tu granicu, za koju smatram da nije neki veliki problem. Ali nikome ne odgovara da se to pitanje reši. Hrvatska će tako držati šargarepu i štap i cimati Srbiju kako želi. Manji ili veći sukob svakako će odgovarati novoj HDZ-ovoj vladi koja će najverovatnije biti formirana nakon parlamentarnih izbora. Srbi će onda opet imati izgovor da kažu: evo, vidite šta nam Hrvati rade, opet nam ne daju mira!

To će trajati dok se evropski pregovori sa Srbijom ne privedu kraju i dok ne dođe Angela Merkel – ili tada već neka nova Angela Merkel – i kaže da je bilo dosta, baš kao u primeru pogranične svađe Slovenije i Hrvatske. Ljubljana je zatezala sve dok iz Vašingtona i Brisela nije stigao drugačiji befel.

Profesor Žarko Puhovski je uslovno uporedio Grabar-Kitarović i Vučića kao „uljuđena lica“ desnice, dok Karamarka i Nikolića vidi kao tvrdolinijaše. Jesu li ti političari tako slični?

Izuzetno cenim profesora Puhovskog, mog kolegu i prijatelja. Ali ta teza mi deluje nategnuto, Puhovski voli jake parabole (smeh). Ja to vidim drugačije. U Srbiji na delu imate Vučića i Nikolića koji su izašli ispod Šešeljevog kaputa.

Jednom prilikom je naš vajni bivši potpredsednik Sabora Vladimir Šeks malo pijan i veseo šetao Osijekom i pevao partizanske pesme. Policija ga je zaustavila, pa se iznenadila kada je videla ko je u pitanju, valjda su očekivali da jedan takav nacionalista samo peva „Jure i Boban“. On im je otprilike rekao: Eh dečki, prva ljubav zaborava nema.

Tako i kod Vučića i Nikolića prva ljubav zaborava nema. Kolinda je za sada naprosto lutak koji se mora izboriti za sopstvenu poziciju, što može da stvara probleme u HDZ-u. Karamarko sa svojom retuđmanizacijom, domoljubljem i bogoljubljem neodoljivo podseća na Amfilohija Radovića.

Ako ikako uspemo da ostavimo te političke igrice sa strane, odnosi Srbije i Hrvatske deluju gotovo normalno. Igraju se neke košarkaške i vaterpolo lige, firme posluju i kupuju druge firme preko granice. Kako tumačite taj raskorak politike i svakodnevnog života?

Sreća da postoji ekonomija. Da je nema, mi bismo se još uvek gledali preko nišana. Ali srećom su ljudi uvek pragmatični i ekonomski interesi na kraju prevladaju. Iza toga kreće sport – setimo se ping-pong diplomatije Kineza i Amerikanaca. Iza toga dolazi politika gde se pokazuju mišići. Sada ostaje da ekonomija i sport ukrote politiku. Mi jesmo susedi, moraćemo i dalje to da budemo, pa što budemo normalniji susedi – to bolje za sve.

*Profesor Jaroslav Pecnik je stručnjak za teoriju kritike totalitarnih sistema, a predavao je filozofiju, logiku i marksizam. Kolumnista je riječkog „Novog lista“ i član Hrvatskih laburista, čiji je bio kandidat za gradonačelnika Osijeka.