Homoseksualci u Srbiji žive u stalnom strahu

DW: Srbija je ponovo u fokusu stranih medija. Tema nije mnogo drugačija u odnosu na vesti od pre dve sedmice, kada je u zemlji koja želi da postane punopravna članica EU, pretučen jedan nemački aktivista za gej prava. Ipak, nezavisno od ovog slučaja i priče o Paradi ponosa, samo povremeno se govori o tome, koliko je teško (ili gotovo nemoguće) biti gej u Srbiji. Koliko je situacija zaista zabrinjavajuća? Kakvo je Vaše iskustvo?

Folker Bek: Život homoseksualaca u Srbiji veoma je težak. Oni ne samo da se suočavaju sa diskriminacijom i isključivanjem iz društva, njih i fizički i psihički napadaju. To ih primorava na prikrivanje i život u stalnom strahu. Mnogi od njih Srbiju žele da napuste, jer više nemaju nadu da će se nešto promeniti.

U poređenju sa državama u regionu, stiče se utisak da je problem homofobije u Srbiji čak i izraženiji, da su mržnja, netrpeljivost, netolerancija i nasilje nad LGBT osobama ekstremniji. Kakav je Vaš utisak?

Ono što situaciju u Srbiji čini specifičnom jeste da agresivno homofobno raspoloženje šire i neki političari, kao i predstavnici Srpske pravoslavne crkve. Osvrnuvši se na preteće nasilje, do kojeg je dolazilo u prošlosti, patrijarh je zatražio zabranu Parade. Takve zapaljive izjave političara i ljudi iz Crkve daje legitimitet nasilju huligana. Poslednje tri godine Parada je, zbog pretnji nacionalista i klerikalnih krugova, bila zabranjena. Vlada i policija time izbegavaju da preuzmu odgovornost – da štite građane u ostvarivanju osnovnih demokratskih prava i time onima koji su spremni na nasilje dozvoljavaju da diktiraju to ko sme na ulici na demonstrira.

Još jednom je u fokusu održavanje Parade ponosa u Beogradu, koja je poslednjih godina, kao što ste i sami rekli, zabranjivana zbog „bezbednosnih razloga“. To bi, nažalost, moglo ponovo da se dogodi, posebno nakon nedavnog napada na nemačkog gej aktivistu u Beogradu, ali i najavljenog štrajka zaposlenih u policiji. Bez obzira na sve to, Vi ste čvrsto uvereni da Parada ovoga puta mora da se održi. Zašto?

Jer jedino tako demokratija i ljudska prava mogu nadvladati mržnju i nasilje. Ako bi i ove godine odustali od njenog održavanja, to bi značilo da su nasilje i oni koji ga podstiču, pobedili. Iz solidarnosti prema homoseksualcima i lezbejkama u Srbiji, mi to ne smemo da dozvolimo. Država mora svojim građanima mora da omogući ostvarivanje osnovnih sloboda. Ako to ne može ili neće, onda je to isto što i nedržavni progon.

Može li održavanje Parade ponose u Beograde nešto zaista da promeni, može li poboljšati životne uslove LGBT zajednice? Jer moglo bi se reći: Da, homoseksualci imaju pravo da izađu na ulice kako bi demonstrirali i borili se za svoja prava. S druge strane, „većina“ u Srbiji Paradu doživljava kao provokaciju, da ne pominjem da je bezbednosni rizik i dalje prisutan, posebno zbog činjenice da homofobija na tim prostorima nije u padu.

Homofobija se može prevazići jedino ako homoseksualci i lezbejke pokažu svoje lice. Jedino tako predrasude mogu nestati. To jedini put ka istinskom sazrevanju demokratskog društva. Upravo zbog toga homofobi strahuju i masovno protestuju protiv Parade ponosa. Širom sveta se suočavamo sa sličnim procesom. Najpre se ta tema mora osloboditi svih tabua, a homoseksualci moraju postati vidljivi. Onog trenutka kada ljudi budu bolje upoznali sugrađane koji su drugačiji, počinje preispitivanje stereotipa. Međutim, Parada pomaže i onima koji iz strahu ne uspevaju da se suoče sa svojim identitetom. Izlazak homoseksualaca na beogradske ulice, ali i heteroseksualaca, koji se bore za svoja prava, ohrabriće ih da budu ono što jesu.

Šta bi trebalo da učini država i šta su srpske vlasti do sada uopšte uradile? Nekoliko zakona je izmenjeno, pre svega oni koji sankcionišu diskriminaciju, ali to nije značajno (ili nije uopšte ništa) promenilo položaj LGBT zajednice u Srbiji. Šta to vlasti u Beogradu čine pogrešno? Mogu li Nemačka i Evropska unija nekako da pomognu?

Zakoni protiv diskriminacije su veoma važni, ali ne i dovoljni. Srpska vlada mora da promeni homofobnu klimu koja je prilično prisutna u politici i medijima. Prvi korak ka tome jeste održavanje Parade ponosa i njeno obezbeđivanje uz pomoć nadležnih državnih institucija. I Nemačka i EU moraju da iskoriste svoj uticaj na Vladu Srbije, kako bi održavanje Parade bilo moguće i prošlo bezbedno.

Berlin i Brisel bi u kontekstu pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, srpskim vlastima trebalo jasno da stave do znanja da je poštovanje prava homoseksualaca i lezbejki deo zajedničkih vrednosti evropske porodice. Sindikati policije su štrajk smišljeno najavili za nedelju, kako Parada ne bi mogla da se održi. To deluje kao dogovorena igra između predstavnika vlasti i policijskih sindikata. Od nemačke vlade očekujem da srpskoj vladi jasno skrene pažnju, da takve igre nisu prihvatljive i će to imati posledice po pregovore o pristupanju Evropskoj uniji.

Folker Bek je poslanik Zelenih u nemačkom parlamentu od 1994. godine. Borac za ljudska prava i portparol svoje poslaničke grupe za verska pitanja.