Govor mržnje na internetu

Srbija više nije mesto u kome politički zvaničnici podstiču i podržavaju govor mržnje, ali ta vrsta negativnog diskursa nije nestala iz javnog života. Srpski parlament je i dalje mesto gde se povremeno može čuti govor mržnje, a ta vrsta javnog obraćanja nije nestala ni iz tradicionalnih medija u Srbiji. Pozivi na nasilje, etnička mržnja, ksenofobija, pretnje nacionalnim i seksualnim manjinama, ipak sve više mesta nalaze na Internetu, tačnije na raznim forumima, društvenim mrežama, i medijskim sajtovima.

Šuplji zakonski propisi

Zakonska regulativa koja bi trebalo da se pozabavi govorom mržnje na Internetu nije potpuna, ističe za DW Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM). Postoje odredbe Zakona o javnom informisanju, kao i Zakona o zabrani diskriminacije, koje o tome govore, ali ovde i dalje nije regulisano da li je Internet medij, kaže Antonijević:

„Ono što predstavlja posebnu teškoću su komentari koji se nalaze na pojedinim sajtovima, i koji u najvećoj meri sadrže govor mržnje i pozivanje na nasilje. A na te pojave vi po postojećoj regulativi veoma teško možete da reagujete, i veoma teško možete na odgovornost pozivati urednike koji takve komentare ne skidaju sa svojih sajtova“.

Internet ne trpi sve

Najdrastičniji primeri govora mržnje na Internetu su oni u kojima se poziva na direktno nasilje i obračun sa pojedincima, a zabeleženo je čak i objavljivanje adresa aktivista za ljudska prava, upozorava Antonijević:

„To su direktni pozivi na nasilje, direktni pozivi na linč, i oni zaslužuju punu pažnju policije i tužilaštva, i nadamo se da će jasno procesuiranje biti jasna poruka države da će se tako nešto sprečavati. Ljudi moraju biti svesni da sve što postavljaju na Internet može biti predmet nekog postupka a naročito kada se ova čitava oblast uredi na adekvatniji način“.

Selidba mržnje na internet

Milan Antonijević pri tome kaže kako ne misli da je ono što se može pročitati u komentarima koji sadrže govor mržnje to zapravo mišljenje neke tihe većinske Srbije, već da je to pre svega stav ostrašćenih pojedinaca. Slično mišljenje deli i Dragan Popadić, socijalni psiholog. Popadić za DW kaže da se govor mržnje samo pomerio tamo gde je manje kažnjiv, a efekti su pojačaniji, a to je Internet:

„Dakle, ne mislim da to neki veliki broj ljudi širi. Međutim, tu postoji opet ta opasnost da drugi ljudi to prihvate kao normalno i kao neku uobičajenu praksu. Po principu 'zašto da ne'; ako se uzdržavaju u svakodnevnoj komunikaciji od psovanja, vređanja i slično, izgleda im kao da je internet komunikacija kao neki zabran gde je to, Bože moj, dozvoljeno“.

Mediji ohrabruju govor mržnje?

Dragan Popadić kaže kako je teško napraviti neki precizan psihološki portret ljudi koji šire govor mržnje na Internetu:

„Dakle, ono što njih karakteriše je izrazito ekstremno negativan stav prema onome o čemu govore, tačnije mrzilački odnos prema tome. Istovremeno, imaju i jedan odnos krajnje netolerancije, nekulture, kako god da to nazovemo, prema drugima, pogotovu prema neistomišljenicima“.

Ne može se reći da svi mediji puštaju govor mržnje u svojim komentarima, skreće pažnju Antonijević. Postoje mediji koji se bave moderacijom i brisanjem komentara koji sadrže govor mržnje, ali još uvek postoje i brojni mediji koji to ne rade, kaže Antonijević.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković