Fascinirani džihadom

Mladić sedi u bujnoj, zelenoj travi i mirno objašnjava: „Odrekao sam se nemačkog državljanstva i pridružio Islamskoj državi (IS)“. U prvom planu vijori se crno-bela zastava te terorističke organizacije.

Video-snimak je upečatljiv. Mladić čije je pravo ime Denis Mamadu Kuspert zna kako da privuče pažnju. Kao „Deso Dog“ on je pre nekoliko godina bio uspešan na nemačkoj rep sceni. Drogirao se i nekoliko puta bio u zatvoru. Danas, sedam godina kasnije, on pod novim imenom Abu Talha al-Almani polaže zakletvu „Islamskoj državi“ i govori o sebi kao o „malom, slabom Božijem slugi“. Njegova priča je možda neobična, ali je primer za to kako od čoveka sa problemima može postati „božiji ratnik“ – džihadista.

„Lak plen“ za islamiste

Kuspert je odrastao u Berlinu – majka mu je Nemica, otac iz Gane. Otac je proteran iz Nemačke. Očuh, vojnik američke vojske, kod kuće je bio strog. Dosada i nedostatak orijentacije odveli su mladog čoveka na ulicu, u ruke bandi. Više puta je bio kažnjavan, završavao u zatvoru.

Berlinski psiholog Kazim Erdogan ljude sa ovakvom biografijom naziva „lakim plenom“ za islamiste. „Ti mladi ljudi se osećaju stigmatizovnim i potcenjenim od strane nemačkog društva.“ Mnogi od njih su iz useljeničkih porodica. Od blagostanja većina nije osetila ništa. Devedeset odsto mladih koji se priključuju džihadu oseća se kao „crna ovca u stadu“, kaže psiholog. Roditelji tome u velikoj meri doprinose. „Stidim se zbog tebe. Nemaš čak ni osnovnu školu“, često čuju tinejdžeri.

Avantura i fantaziranje o nasilju

U takvim uslovima, oni koji regrutuju za džihad imaju lak posao: potencijalnim žrtvama često se obraćaju na ulici. Uz čaj, mladi iznenada dobijaju pažnju koju toliko priželjkuju. Njima često nedostaje očinska figura. „U takvim situacijama 'bradati poznanik' prodire brzo“, kaže Erdogan. Do islamskog „božijeg ratnika“ put onda više nije dalek.

Spremnost žrtvovanja za Alaha je kod Evropljana u prvom redu stav kojim izražavaju protest, smatra ekspert za islamske nauke Gido Štajnberg. „Za mladog imigranta skoro da ne postoji bolji način da izrazi sopstvenu odbačenost jer se na taj način okreće od roditelja, muslimanske zajednice i nemačke države“.

Osećaj sigurnosti igra veliku ulogu. Mnogi mladi ljudi je traže i pronalaze u džamijama i radikalnim grupama. Uz to dolazi i fantaziranje o nasilju i želja za avanturom. „Više se ne može otići ni u nemačku vojsku. Ti ljudi žele da se bore, trče po brdima i nešto dožive“, kaže Štajnberg.

Konačno biti važan

U većini slučajeva su to Turci, Kurdi, Palestinci, Libanci i Arapi. U novije vreme ima sve više i konvertita. Filip B. iz Dinslakena je najpoznatiji primer. On važi za uzor na nemačkoj džihadističkoj sceni – čak i posle smrti na iračkom frontu.

Čini se da radikalnost kod konvertita funkcioniše jednostavnije, jer za razliku od njihovih arapskih verskih istomišljenika, njima nedostaje dugogodišnje suočavanje sa religijom i poznavanje jezika. Njihova ideologija često nije određena – i to ih čini opasnijim. Za konvertite je mnogo važnije da nešto predstavljaju, dok drugi traže priznanje.

Biografije dobrovoljnih „božijih vojnika“ su slične. Teško detinjstvo, problemi u porodici, zloupotreba alkohola i droga u ranim godinama. Deca iz srednjeg sloja su u manjini.

Pravi život počinje na drugoj strani

Na osnovu okrutnih slika i video-snimaka, mladima se demonstriraju zločini „nevernika“ počinjeni širom sveta nad muslimanima. „Mnogo toga se nije tako dogodilo“, kaže Kazim Erdogan. Takve priče bi adolescente trebalo da učine jačim i nemilosrdnijim u trenutku kada potegnu za oružjem ili kada pritisnu okidač na pojasu sa eksplozivom. Dok se to ne desi, vrši se pritisak.

Međutim pritisak često nije potreban, jer odlazak u raj i device koje tamo čekaju, dovoljna su nagrada. „Oni su uvereni da ovde žive u pogrešnom svetu i da pravi život počinje posle smrti“, kaže psiholog Erdogan. Važno je da roditelji obrate pažnju u koje džamije šalju decu, jer propovednici često koriste priliku da huškaju. „Od mene nije postalo ništa zato što sam musliman ili Arapin“ - to su misli koje onda mladi ponesu kući. To izaziva gnev.

I Denis Mamadu Kuspert je verovatno bio ljut kada se 2009. odlučio da svoj život kriminalca zameni za „pobožan život“. Preko noći je uspešni reper postao čovek kojeg priželjkuju radikalno-islamski propovednici. On sada iz Sirije širi poruke pune mržnje. Sada ga ne samo slušaju, već ga se i boje.