Evropsko oštro oko u svemiru

Ljudsko oko još nikada nije videlo ono što se naučnici nadaju da će videti kroz svemirski teleskop GAIA. Iako nosi ime grčke boginje (Geja – po mitologiji, začetnica života na Zemlji prim. Ur), to je zapravo ne baš romantična skraćenica za Globalni astronomski interferometar za astrofiziku. Ta sonda Evropske svemirske agencije trebalo bi da punih pet godina šalje slike i podatke na Zemlju sa udaljenosti od oko milion i šesto hiljada kilometara.

Zapravo, mesto gde bi trebalo da bude locirana ta sonda, među astrofizičarima je poznato kao Lagranžova tačka L2 i njega je izračunao talijanski matematičar i astronom Žozef-Luis Lagranž (tačnije, Žuzepe Luiši Lagancija koji se preselio u Francusku, pa je potom promenio ime.) On je još krajem osamnaestog stoleća izračunao mesto u Sunčevom sistemu koje je od Zemlje, otprilike, četiri puta dalje nego Mesec. Sonda će tu i ostati, gledajući sa Zemlje - na istom mestu, jer se i naša planeta i taj predmet kreću istom brzinom oko Sunca. Sve to otvara nove, ogromne mogućnosti za istraživanje svemira jer su do sada teleskopi bili lansirani samo u orbitu oko naše planete. Ovako, preko njega će naučnici imati gotovo nepomućeni pogled u dubinu svemira, a više neće biti potrebne ni korekcije dok se teleskop okreće oko Zemlje.

„Digitalni aparat“ sa neke druge planete

Naravno, kad je već tamo, onda i „oko“ mora da bude oštro, onoliko koliko se trenutnom tehnologijom može postići. U osnovi, srž mu je foto-čip kakav poznajemo i iz digitalnih fotoaparata ili mobilnih telefona, ali njegov kvalitet je iz nekih drugih dimenzija. Kod naših uređaja je to možda nekoliko miliona (to jest: mega) piksela, ali u ovom teleskopu čip je osetljivosti od gotovo milijardu tačkica koje registriraju intenzitet svetlosti.

Ni to nije kraj: taj super-čip postavljen je na teleskop takvih karakteristika da je moguće razlikovati jednu dlaku ljudske kose sa udaljenosti od 1.000 kilometara! Naravno, na Zemlji to nije moguće nikakvim čipom i nikakvim objektivom, ali u svemiru važe druga pravila jer nema ni atmosfere, niti prašine.

Ali naučnicima nije do toga da samo gledaju lepe i do sada neviđene slike svemira i da preko njih, s obzirom na udaljenost koju će satelit preći oko Sunca zajedno sa Zemljom, stvore i trodimenzionalnu kartu zvezdanog neba. Osim brojnih detektora za tačno pozicioniranje nebeskih tela, modul je opremljen i za spektralnu analizu svetlosti zvezda iz čega se može izračunati i njihov osnovni hemijski sastav.

Jedva čekaju prve slike

Posla za GAIA ima mnogo: predviđeno je da u svom petogodišnjem životu „opipa“ na stotine hiljada zvezda van našeg Sunčevog sistema, među kojima su i neke udaljene 500 svetlosnih godina. Astronomi se nadaju da će složiti mozaik „porodica“ zvezda, pa prema njihovoj udaljenosti, izračunati sliku svemira koja bi sezala možda sve do „velikog praska“.

Naravno, sve te slike i podaci moraju da budu poslati na Zemlju – a ima ih u gigantskim količinama. Očekuje se oko milion gigabajta podataka što je oko hiljadu hard-diskova današnjih kućnih računara krcatih podacima. U svakom slučaju, zato naučnici već godinama željno očekuju da se GAIA „javi na zadatak“ kad stigne na svoje mesto.

Još malo posla...

I na kraju, GAIA ima još jedan zadatak koji bi mogao da za nas bude još važniji od otkrića neke magline ili još neke „crne“ rupe u dalekom svemiru. Ona će moći detaljno da prati i to šta se dešava u prostoru asteroida na ivici našeg Sunčevog sistema i otkriva da li je neki od stotine hiljada nebeskih tela možda ipak na putu prema Zemlji. Do sada su takve komete otkrivane uglavnom tek u poslednjem trenutku, kada jedva da još ima vremena za bilo kakvu akciju.

Na primer, kometa ISON, koja je ove zime trebalo da bude svojevrsna „Zvezda Vitlejema“, i koja se, manje ili više raspala dok je prolazila neposredno pored Sunca, otkrivena je tek prošle, 2012. godine. GAIA bi takve objekte mogla da uoči mnogo ranije nego što se to moglo sa postojećim teleskopima i tehnologijom.

Autori: Fabijan Šmit / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković