Evropa ipak zna šta je krizni menadžment

Iscrpljeni, skeptični, ali i pomalo zadovoljni – učesnici maratonskih pregovora u Minsku mogu očekivati priznanje ostalih kolega na susretu na vrhu EU u Briselu. Nemačka kancelarka Angela Merkel dobila je tamne kolutove oko očiju, ali je pokazala neverovatnu istrajnost. Još uvek je uzdržana kada je reč o rezultatima sporazuma. Ona i francuski predsednik Fransoa Oland govore jedino o tome da se nada u mir probudila. Pod takvim okolnostima njih dvoje i nije moglo da postigne ništa više od toga. Ipak, oni su time pokazali da EU zaista može da nastupa kao krizni menadžer i akter na spoljnopolitičkom planu.

Francuska i Nemačka su ponovo tandem

U ovom slučaju to je funkcionisalo i zbog toga što su u pregovorima učestvovale samo dve velike države Evropske unije. Između njih, doduše, postoje razlike, ali Nemačku i Francusku kroz istoriju blisko povezuje međusobna saradnja. Merkel i Oland su dovoljno odrasli ljudi da znaju da bi sada trebalo ostaviti po strani sporove o deficitu u budžetima ili o merama za pokretanje privrede, i da je mnogo važnije da nastupe zajednički. Samo tako su mogli da ostave utisak na Vladimira Putina. Iskustvo da se u EU dolazi do rezultata onda kada sarađuju Francuska i Nemačka, ponovo se potvrdilo tokom krize u Ukrajini, bez obzira na to što istinski pozitivan ishod pregovora više ne leži u rukama lidera tih dveju zemalja. U svakom slučaju, ova evropska inicijativa, sastavljena od beskrajnog strpljenja diplomata i upornosti, u prvi mah je bila uspešnija od američkih pretnji isporukama oružja propraćenih lupanjem šakama o sto.

Zajedništvo je ključ za politiku prema Ukrajini

Ukrajinski predsednik Petro Porošenko je, bez obzira na bojazan da bi borbe mogle da budu nastavljene, pohvalio jedinstvo Evropske unije. Ipak, ono u stvarnosti ne postoji. Politika prema Ukrajini je minsko polje, a države poput Austrije i Mađarske svaki put ustuknu kada se spomene proširenje sankcija protiv Rusije. Francuska je zbog blokade prodaje ratnih brodova Rusiji imala gubitak od pola milijarde evra. I nemačka privreda gubi zbog mera protiv Rusije. Seljaci u Poljskoj su zbog tih sankcija i poslovnih gubitaka dobili obeštećenje od EU. To su neki od razloga zbog kojih je proteklih meseci i unutar Evropske unije dolazilo do prepirke, ali su na kraju svi ostali jedinstveni.

U nekim drugim slučajevima to se nije desilo. Evropljani su na žalostan način zakazali u Siriji, baš kao i SAD. Tu su jedni čekali na odluku drugih i na kraju nije delovao niko. Uspon „Islamske države“ i pretnja koja je nastala zbog političkog vakuuma u tom regionu, brutalno je, nakon terorističkih napada u Parizu, otvorila oči evropskim liderima i ujedinila ih u borbi protiv nasilnih islamista. To što se sada postigao dogovor o čuvanju podataka o osobama koje lete avionima, o boljoj saradnji obaveštajnih službi i o sprečavanju huškanja na teror preko interneta, rezultat je prethodno neuspešne spoljne politike EU. To je samo reakcija na vanredno stanje za koje Evropska unija i sama snosi deo krivice.

Velika Britanija u evropskom „ofsajdu“

Šteta je što se Velika Britanija, zbog premijera Dejvida Kamerona, našla potpuno na margini evropske političke scene. London se oprostio od vođenja spoljne politike, iako Britanci, baš kao i Francuzi, imaju veliko iskustvo na Bliskom i Srednjem istoku. Politika koju neguju konzervativci, a koja je na neki način neprijateljska prema Evropskoj uniji, dovela je do toga da Velika Britanija iza aut-linije posmatra ono što se dešava u Briselu. London se za reč javlja tek ponekad, kada se spomene evro ili kriza u Grčkoj. Uzgred rečeno, o toj temi se izjasnila energična predsednica Litvanije Dalija Gribauskaite: „Grčka zaista nije naš najveći problem.“

A da li su toga svesni i političari u Atini? Primirje na tom planu trajaće verovatno samo do sledećeg susreta ministara finansija narednog ponedeljka (16.2). Tada će verovatno rep ponovo mahati psom, a ta mala zemlja će svoje želje da staviti iznad zajedničkog interesa.